Филм „Лептирица“ Ђорђа Кадијевића - педесет година тајанства и маште

У „ТВ Ревији“ од 27. марта 1973, таман пре 50 година, најављен је „Циклус филмова тајанства и маште“, приказан на првом програму београдске телевизије током априла те године.

„То је први покушај“, стоји у ТВ Ревији, „да се код нас сниме филмови по угледу на прослављеног Алфреда Хичкока“.

Београдска телевизија је посао поверила редитељу Ђорђу Кадијевићу који је за тај први априлски циклус "страве и ужаса" снимио три филма („Девичанска свирка“, „Штићеник“, „Лептирица“) а четврти је био филм редитеља Бранка Плеше „Сан доктора Мишића“. 

Филм "Лептирица" премијерно је приказан као други по реду, 5. априла, после "Штићеника" који је емитован 29. марта.  

За „Лептирицу“ Кадијевић је урадио сценарио према приповеци Милована Глишића „После деведесет година“.

И све је ту. Забито село Зарожје, воденица у којој страдају воденичари, сећање на Глишићевог вампира Саву Савановића који посећује воденицу, гроб вампира/вампирице „у Кривој јарузи под рачвастим брестом“, глогов колац, сиромашни воденичар и лепота девојка, застрашујући звукови...

Па како није хорор?

„Рекао бих да то устаљено виђење Лептирице као хорора није довољно интелигентно. То уопште није хорор“, недвосмислен је редитељ Ђорђе Кадијевић.

„Хорор има одређена правила – инфантилно сујеверје је прво, друго је припадност криминалистичком жанру. Лептирица није ни једно ни друго. То је фантастика а не хорор. То је дубинска анализа човековог исконског страха“, каже за Интернет портал РТС-а Ђорђе Кадијевић.

Иначе, Кадијевић је добитник Награде „Бела Лугоши“ за изузетан допринос хорор уметности Дед лејк фестивала. 

И пре и после овог циклуса из априла 1973, Кадијевић је снимао филмове који се сврставају у овај жанр или су макар имали елементе фантастике и хорора. Један од изузетно запажених је и „Свето место“ из 1990. године.

Тако, одредница да је „Лептирица" први српски хорор и није најпрецизнија.   

Истицан као припадник црног таласа у српској кинематографији, Кадијевић каже да је прошао боље него његове колеге: „Нисам се бавио тадашњим системом, замерали су ми само интерпретацију ратних догађаја. Прешао сам на телевизију и променио жанр. Тамо сам срео Павла Угринова, Филипа Давида, Зору Кораћ… Они су били изузетно образовани и сами ствараоци“, објашњава Кадијевић.

Интегрална стварност „Лептирице"

Редитељ се на телевизији, вратио својим првим љубавима – историји и митологији. Тражио је сижее из наше и европске али и светске имагинације која је „једнако реална као и столице око нас“, каже редитељ Кадијевић.

„На тај начин је Лептирица произвела утисак који нисам могао ни да сањам. То је оно кад не умрете на време па доживите да идете од телевизије до телевизије јер вас зову новинари да кажете нешто о пола века једног филма“, додаје Кадијевић.

Зато, каже, користи прилику којој се није надао да још једном објасни природу филмске фантастике, на начин на који су то радили Бергман и Тарковски.

Они су се, каже редитељ, бавили интегралном стварношћу, спојем спољашњег, егзистенцијалног искуства и унутрашњег живота у сваком човеку.

„У том споју је интегрална стварност и то је оно чиме се бави и Лептирица“, закључује Кадијевић.

Фантастика или хорор, филм ТВ Београд „Лептирица“ који потписује Ђорђе Кадијевић антологијско је дело српске и југословенске кинематографије.