Парадокс еволуције: људи постају паметнији, а мозак им се смањује

Научници  упозоравају да већи мозак не значи нужно и вишу интелигенцију., а Алберт Ајнштајн се често наводи као пример, јер је његов мозак био мањи од просека, иако је важио за једног од најбриљантнијих умова у историји.

„Ајнштајнов мозак био је прилично мали, а он је ипак био Ајнштајн“, објаснио је Џереми ДеСилва, професор антропологије на Дартмут колеџу.

Дебата о смањењу мозга

Не слажу се сви научници да се људски мозак заиста смањује, али постоје истраживања која указују на тај тренд.

Маћеј Хенеберг наводи да се величина људског мозга током холоцена смањила за око 10 одсто, односно у просеку за око 150 милилитара.

Холоцен је геолошка епоха која је почела пре око 11.700 година и траје до данас. С обзиром на то да се Хомо сапиенс појавио пре око 300.000 година, смањење запремине мозга у оквиру холоцена сматра се релативно скорашњим еволутивним догађајем.

И тим Џеремија ДеСилве, анализирајући више од 5.000 лобања из различитих делова света, уочио је глобални тренд смањења мозга код модерних људи.

Међутим, постоје и супротна мишљења. Брајан Вилмоар тврди да нема убедљивих доказа да се мозак значајно мењао у последњих 300.000 година и да су постојећи узорци често непотпуни.

Зашто се мозак смањује?

Ако прихватимо да се људски мозак заиста смањио током еволуције, поставља се кључно питање – зашто се то догодило?

Једна од водећих теорија повезана је са развојем пољопривреде. Како објашњава Маћех Хенеберг, током холоцена људи су постепено прешли на производњу хране, што је омогућило живот у већим и сложенијим заједницама.

У таквим условима, сировa физичкa снага потребна за лов и преживљавање постала је мање важна, док је природна селекција фаворизовала тела која троше мање енергије.

Занимљиво је да се нису смањили само мозгови, већ и целокупна телесна грађа. Просечна висина мушкараца на крају последњег леденог доба износила је око 1,75 метара, док је у раним пољопривредним друштвима средином холоцена пала на око 1,65 метара.

Друга теорија, коју износи Џеф Стибел, повезује овај тренд са климатским променама. Према биолошким принципима познатим као Бергманово и Аленово правило, тела и органи у топлијим климатским условима имају тенденцију да постану виткији како би лакше ослобађали топлоту.

Можда најзанимљивије објашњење односи се на саму природу људске интелигенције. Како су друштва постајала сложенија, људи су се све више специјализовали и почели да деле знање. Више није било неопходно да сваки појединац зна све.

Истраживања показују да су раст популације, специјализација и развој колективне интелигенције могли допринети смањењу величине индивидуалног мозга. Ову идеју истраживачи често пореде са организацијом друштава код инсеката, попут мрава.

„Ја сам прилично добар антрополог и анатом, али не бисте желели да вам поправљам аутомобил или да улажем вашу уштеђевину на берзи“, шаљиво је рекао Да Силва објашњавајући овај принцип.

Цена великог мозга

Велики мозак захтева огромну количину енергије. Научници процењују да људски мозак троши око 20 одсто укупне енергије организма чак и у мировању.

У временима несташице хране, мањи мозак је можда представљао еволутивну предност, јер је организму било потребно мање енергије за функционисање.

То, међутим, не значи да су људи постали паметнији или глупљи, већ да се сама природа интелигенције променила.

„Уместо да се ослањамо искључиво на индивидуалну снагу мозга, постали смо изузетно зависни од културних и технолошких мрежа“, наводе истраживачи.

Људска интелигенција данас се све више ослања на колективно знање, технологију и друштвене системе.

Да ли је то добитак или губитак, зависи од тога како дефинишемо интелигенцију – и колико ће системи од којих зависимо остати стабилни у будућности.