Зашто слепо црево није баш толико бескорисно као што мислимо

За (не)заслужено одсуство важности слепог црева најзаслужнији је Чарлс Дарвин, енглески природњак који је развио теорију природне селекције. У делу Порекло човека описао је слепо црево као рудиментни (vestigial на енглеском) орган, остатак од наших предака који су се хранили биљкама и имали веће органе за варење. Више од једног века, то тумачење обликовало је и уџбеничко знање и свакодневно медицинско мишљење.

Међутим, еволуциона прича о слепом цреву испоставила се много сложенијом. Научници сада знају да је то орган који је еволуција изнова „осмишљавала“ и да је много занимљивији него што већина људи мисли.

Како је еволуирало слепо црево?

Слепо црево је мала кесица која се одваја од првог дела дебелог црева. Његов облик и структура веома се разликују код различитих врста, што указује да је еволуција вероватно више пута „експериментисала“ са њим.

Неке врсте, укључујући одређене примате као што су људи и човеколики мајмуни, имају дуго, цилиндрично слепо црево. Код других, укључујући неке торбаре као што су вомбати и коале, оно је краће или левкастог облика. Постоје и врсте, укључујући неке глодаре и зечеве, код којих је овај орган другачијих пропорција или се грана. Ова структурна разноликост указује да је еволуција мењала орган у различитим еколошким условима.

То подозрење потврђују и еволуционе анализе. Поређења показују да се нешто налик слепом цреву независно развило у најмање три различите линије сисара – код торбара, примата и глиреса, групе која обухвата глодаре и зечеве. Шире еволуционо истраживање показало је да се слепо црево развило одвојено најмање 32 пута код 361 врсте сисара.

Када се нека особина развија више пута и независно, биолози то називају конвергентна еволуција. То не значи да је неки орган неопходан, али указује да је, под одређеним условима животне средине, његово постојање давало довољну предност да би је еволуција изнова фаворизовала.

Другим речима, мало је вероватно да је слепо црево бескористан еволуциони случај.

Шта ради слепо црево?

Слепо црево подржава имуни систем. Оно садржи лимфоидно ткиво повезано са цревима – имуне ћелије уграђене у зид црева које помажу у праћењу микробне активности у дигестивном тракту. У раном животу, ово ткиво излаже развијајуће имуне ћелије цревним микробима, помажући организму да научи да разликује безопасне симбионте од штетних патогена.

Слепо црево је нарочито богато структурама које се називају лимфоидни фоликули током детињства и адолесценције, када се имуни систем још развија. Ове имуне компоненте учествују у мукозном имунитету, који помаже у регулисању микробних популација дуж цревне слузокоже и других слузокожних површина. Лимфоидни фоликули производе антитела, попут имуноглобулина А, која неутралишу патогене.

Научници су такође открили да слепо црево делује као микробно уточиште. Неки научници сматрају да биофилмови, танке, организоване заједнице бактерија, облажу унутрашњост слепог црева.

Током тешких гастроинтестиналних инфекција које „испирају“ велики део микробиома из дебелог црева, корисне бактерије заштићене у овим биофилмовима могу преживети и касније помоћи да се црева поново населе. Те корисне бактерије помажу варење, такмиче се са патогенима и утичу на имуни систем на начине који смањују упалу и подстичу опоравак.

Ове хипотезе покренуле су питање које су научници посебно истраживали: Ако слепо црево помаже у очувању стабилности микробиома, да ли би његово уклањање могло суптилно утицати на репродуктивну способност?

Старије клиничке претпоставке сугерисале су да уклањање слепог црева може умањити плодност изазивањем упале и ожиљака – такозваних тубалних адхезија – у јајоводима. Такви ожиљци могли би физички да ометају пролаз јајне ћелије ка материци. Међутим, неколико великих студија касније није пронашло смањење плодности након уклањања слепог црева у неким случајевима истраживачи су чак забележили благо повећање стопе трудноће.

Изгледа да слепо црево има више функција, укључујући имунолошке и микробне. Међутим, утицај на плодност не спада међу њих.

Еволуциони значај и савремени живот

Иако слепо црево има занимљиву прошлост, у којој га је еволуција изнова „стварала“, његов значај у савременом животу је у најбољем случају умерен. Дарвин је потценио историју овог органа, али његова интуиција није била далеко од истине када је реч о модерној медицини – неки делови људске биологије били су важнији у окружењима у којима су људи еволуирали него у животу који данас воде.

Рани људи живели су у условима са мало санитарних мера и много блиског друштвеног контакта, што је било идеално за ширење патогена који изазивају дијареју. Слепо црево које би брзо обнављало микробиом након инфекције могло је значајно да повећа шансе за преживљавање. Али током последњег века, чиста вода, боља хигијена и антибиотици драматично су смањили смртност од дијарејских болести у богатим земљама.

Због тога су еволуциони притисци који су некада фаворизовали слепо црево углавном нестали. Истовремено, медицински ризици његовог постојања, пре свега упала слепог црева, и даље остају. Савремена медицина обично лечи заражено слепо црево његовим уклањањем. Структура која је некада представљала еволуциону предност данас је више медицински ризик.

Овај несклад између прошлости и садашњости илуструје кључни принцип еволуционе медицине – еволуција оптимизује опстанак и репродукцију у условима у којима су наши преци живели, а не здравље, удобност или дуговечност у савременом свету.

Еволуција делује на нивоу популација током генерација, фаворизујући особине које повећавају просечан репродуктивни успех, чак и ако понекад штете појединцима. Медицина ради супротно – помаже појединцима да напредују у садашњем свету, а не да преживе услове прошлости.