Деца и друштвене мреже – како да потреба за лајковима не пређе у отуђење

Србија је при врху листе земаља у којима деца и тинејџери проводе превише времена уз видео-игрице, објавила је Светска здравствена организација. Према истом истраживању, широм света порастао је број малолетника који се не одвајају од екрана било да је то мобилни телефон или рачунар.

Роберт Грујичић, дечји психијатар из Института за ментално здравље каже да интернет нуди један сијасет различитих емоционалних, социјалних и психолошких бенефита који су, поготово у адолесценцији, пубертету, доста значајни за некога ко се налази у тим изазовним годинама.

„Оно што је можда и најпроблематичније јесте једна доза инјекције допамина која се добија сваким кликом“, наводи Грујичић.

„То је осећај, једна струја задовољства која се јавља када нам неко нешто лајкује или коментарише на неки леп начин или ако брзо пронађемо неки садржај који нас интересује. Дакле, прегашт различитих информација на само једним додиром, што до сада никад није у историји било могуће“, наглашава Грујичић.

Са друге стране, како напомиње, то је једна много лакша комуникација где адолесцент може да комплетно да контролише ту комуникацију.

„Комуникација је у том смислу доста безбеднија за некога ко има потешкоће са успостављањем социјалног контакта уживо“, каже Грујичић.

Када друштвене мреже усмеравају понашање

Ранко Рајовић, специјалиста интерне медицине и неурофизиолог напомиње као велики проблем да је за пет година истраживања у Хрватској, Словенији и Италији да већ у првом разреду преко 50 одсто ђака поседује мобилни телефон.

„Тај тренд расте. Не кажем ја да је то априори штетно, већ када је без контроле и ограничења“, напомиње Рајовић.

Према његовим речима, тим лајковима на објавама добијају самопоуздање, али све то може кренути у супротном правцу.

Рајовић каже да је мозак орган за преживљавање и потребно му је да учи.

„Дете кад научи је да вози бицикл, пуно је допамина ишчекивања и убрзо се створи осећај среће. Мозак нам даје награду кад нешто ново научимо. И дете када прохода, мама и тата кажу 'браво'. Међутим, већ касније у школи, пубертету, то браво им поручује 'лајк'. И одједном, нека друштвена мрежа, нека непознати људи могу да усмеравају понашање деце“, објашњава Рајовић.

Лакоћа сакривања иза тастатуре

Да у једном тренутку оно што је улога родитеља преузимају друштвене мреже, показује и једно од најновијих истраживања Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ да деца узраста петог, седмог па и првог разреда средње школе кажу да им је лакше да о својим осећањима говоре на интернету него уживо.

Др Грујичић истиче да се се проблем не мора посматрати само из перспективе деце.

„Свако од нас може да се запита да ли му је лакше да превали преко језика речи као што су 'волим те', 'нећу', 'не могу', 'одмакни се од мене'. Мислим да свако од нас може да се сложи да је то много лакше урадити на друштвеним мрежама, поготово у осетљивом периоду у школском узрасту када вршњачка група преузима сферу дететовог интересовања“, наводи Роберт Грујичић

„Много је лакше имати контролу над комуникацијом без неког осећаја да ћемо када кажемо некоме 'волим те' или 'недостајеш ми' да се не зацрвенимо, да се не осрамотимо, да можда потенцијално имамо жељу да побегнемо, да се расплачемо“, додаје дечји психијатар из Института за ментално здравље.

Грујчић констатује да је дистанца коју даје социјална мрежа и уопште интернет је велики разлог зашто се млади претежно одлучују да комуницирају преко друштвених мрежа.

Повезност кретања и развоја конгнитивних способности

На питање како може родитељ да ускочи у ту зону и задржи неку контролу због добробити детета а да притом не угрози његову приватност, Рајовић каже да првенствено потребно некако ограничити приступ деци телефонима у школи за време одмора да им се омогући да се друже.

Као други аспект, Ранко Рајовић указује на недостатак кретања. „Деца проводе сате на телефону у време предвеђено за игру, трчање, скакање.“

„Американци су пре 12 година објавили велику студију о томе да деца која се недовољно крећу имају смањене дубоке регије мозга, базалне ганглије а то значи смањење когнитивних способности“, упозорава Рајовић.

Истиче да су друштвени контакт и игра незамењиви.

Истраживање Батута показује да свако 11. дете из основне и средње школе проводи на телефону, односно интернету, било да је реч о рачунару, таблету или телефону више од седам, осам сати дневно.

Др Грујичић указује на то да деца са психијатријским тегобама имају тенденцију да проводе више времена на интернету.

Каже да родитељи тешко могу да се умешају када дете дубоко загази у онлајн свет. Свако појављивање родитеља у том свету, у периоду пубертета, схватиће као нарушавање приватности. „Зато интернет треба да се уводи врло контролисано, врло полако и уз родитеље“, наводи Грујичић.

Саветује да родитељи уводе интернет детету уз њихову строгу контролу где ће рецимо мајка, отац и дете заједно истраживати тај нови свет за њих и пролазити кроз различите ситуације.

 Родитељи са децом треба да се радују, сарађују, дају до знања деци да то није ништа страшно, али да се зна ко је главни, додаје Грујичић.

Досада је створила цивилизацију

Потребу и важност да дете осети и досаду, Ранко Рајовић каже да тада мора да мисли да реши тај свој проблем који му ствара стрес.

 Раније су деца тада излазила напоље и тражила другу децу да би се играла или се сама занимала лоптом. А данас су ту видео-игрице, Јутјуб и нема досаде. Проблем је да му је досадно, неће знати да се снађа, а то је све припрема за живот, указује Рајовић.

 Објашњава да су некада људи жвакали по осам сати, види се по остацима скекета да су некада имали робусне вилице. То се време смањало на сат времена, појавила се досада. Тако је почео развој цивилизације, а ми сад имамо децу која не знају шта је досада, закључује др Рајовић.