Како препознати хиперактивност код деце и одраслих и када је време за стручну помоћ

У сусрет Светском дану менталног здравља, стручњаци скрећу пажњу на један од учесталијих нервно-развојних поремећаја – поремећај пажње са хиперактивношћу, познатији као АДХД. Иако се у свакодневном говору често поистовећује са обичном недисциплином или пролазном фазом, реч је о озбиљном стању које значајно утиче на организацију свакодневних активности и животну рутину, а које се јавља и код деце и код одраслих.

Декан Факултета за психологију Алфа БК Универзитета Саша Степановић, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је, истиче да се АДХД и недисциплина у колоквијалном језику пречесто мешају, иако су у суштини потпуно различити појмови.

„Хиперактивност јесте проблем који треба каналисати кроз различите активности, а недисциплина и недолично понашање је нешто друго. То се у колоквијалном језику често меша, али ово једно је поремећај на коме треба радити, а недисциплина долази и од куће, и кроз васпитање, породично и школско васпитање, тако да то су два различита појма и волео бих, ето, тако да их разграничимо", објашњава др Степановић.

Три главна симптома и замке самодијагностике

Према речима саговорника, три кључна симптома АДХД-а јесу непажња, импулсивност и хиперактивност, при чему се код сваке особе испољавају у другачијој комбинацији. Ипак, упозорава да многи људи сами себи или својој деци преурањено постављају дијагнозе.

„Немојте давати сами себи дијагнозу, а ни детету. Радим различите терапије и са одраслима, и они мени дођу већ са дијагнозом да они имају АДХД – кажу: не могу да се фокусирам на неке активности, некако имам неку узнемиреност, али рецимо кад спремам испит, ја радим три дана пред испит и онда учим по 12 сати. Онда им одгворим: 'Па, не би се рекло да ви имате онда поремећај ако можете да усмерите своју активност да 12 сати константно учите'", наводи др Степановић.

Када је време за стручну помоћ

Граница између уобичајеног свакодневног умора, деконцентрације узроковане екранима и правог поремећаја лежи у континуитету и нарушавању животне рутине.

Код деце: Типичан знак је када дете започне једну активност, не заврши је и одмах прелази на другу.

Код одраслих: Манифестује се кроз неорганизованост, заборављање важних ствари, губљење предмета и хаотично трагање за њима.

„Када организација слободног времена озбиљно ремети наш живот, то је већ сигнал да треба потражити помоћ. Наравно, сви се ми некада осећамо хаотично, не можемо да повежемо мисли, не можемо да се концентришемо на неку активност, али не треба увек то дијагностиковати као АДХД и то приписати томе", наглашава професор.

Додаје да се симптоми код одраслих могу јавити и касније у животу – у тридесетим, четрдесетим или педесетим годинама, када се особа издвоји из средине која је дотад успешно помагала у сузбијању и каналисању хиперактивности.

Улога школе и значај превенције

Школа представља кључну институцију у којој више чланова колектива може приметити симптоме и правовремено указати родитељима на потенцијални проблем. Ипак, стручњаци упозоравају на честу препреку.

„Ту имамо један други проблем – родитељи неће да прихвате да њихово дете има неки проблем, поготово нервно-развојни, и онда немамо сарадника у том раду на самом почетку, јер дете од седам до четрнаест година је у најинтензивнијем когнитивном развоју, и све што се пропусти у том периоду обично се никада ни не надокнади", упозорава др Степановић, уз податак да АДХД не нестаје са пунолетством, већ је неопходно научити како се с њим живи и функционише.

Савремено доба, превелика информисаност и стигма

Константна доступност информација, примање мејлова, вести и прекомерно коришћење друштвених мрежа данас код многих стварају осећај расејаности и недостатка фокуса. Професор Степановић саветује да се умор и последице савременог начина живота не приписују аутоматски поремећају пажње.

Говорећи о обележавању Светског дана менталног здравља, упућен је и јасан апел јавности да се о психичким изазовима говори отворено и без предрасуда.

„О неким физичким поремећајима се много лакше прича, а о менталним поремећајима и здрављу се не прича, као да то није везано за то физичко здравље... Апелујем на гледаоце и слушаоце, ако имају неки проблем, слободно причајте о томе. То не значи да вам се одмах преписује дијагноза, него је то први пут да може проблем да се реши, да се чује из различитих углова", прецизира др Саша Степановић, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.