„Плава светлост“ можда није прави кривац што некада ноћу не можете „ока склопити“
Истраживање које се бавило испитивањем утицаја типа светлости на наш ритам спавања указује да „плава светлост“ не мора бити међу кривцима за лош сан.
Такозвани домино-ефекат хемијских реакција је обезбедио да наш биолошки сат буде у ритму са поновљеним циклусима дана и ноћи. Конкретно, прецизан распон таласних дужина унутар дневног светла – оно што бисмо обично могли да перципирамо као плаво – покреће сензорне ћелије у задњем делу ока, дајући сигнал да је време да се ресетује унутрашњи сат тела.
Ти фоторецептори осетљиви на светлост, који се називају интринзично фотосензитивне ретиналне ганглијске ћелије (ipRGC), не доприносе нашој стварној перцепцији боје. То је посао оближњих конусних ћелија.
„Међутим, ганглијске ћелије осетљиве на светлост такође добијају информације, што поставља питање о томе да ли боја светла утиче на унутрашњи часовник нашег организма“, каже хронобиолог са Универзитета у Базелу Кристин Блум.
Блумова је предводила тим колега истраживача са Универзитета у Базелу у Швајцарској и Института Макс Планк за биолошку кибернетику у Немачкој у истраживању о томе какав је утицај и којих боја на наш дневни биолошки ритам. Оно што су открили могло би да потенцијално доведе у питање неке претпоставке о последицама коришћења дигиталне технологије у вечерњим сатима.
Савремена наука саветује нам да избегавамо уређаје који емитују значајну количину плавог зрачења, као што су наши паметни телефони, компјутерски монитори и таблети, када би требало да се одмарамо и када кренемо на спавање.
За ово постоји савршено разумно резоновање – ipRGC у нашим очима реагују на кратке таласне дужине електромагнетног зрачења, величине отприлике 490 нанометара.
С обзиром на то да се плава светлост емитује током дана, логично је да наше очи користе ову таласну дужину за означавање почетка и краја времена спавања.
Преплављени сјајем флуоресцентних и ЛЕД сијалица где доминира плава боја, наши ipRGC-ови сигнализирају „циркадијалном пејсмејкеру“ у нашим главама да је време за активност, што је систем за који нека истраживања сугеришу да би могао да угрози наше здравље.
Ипак, Блум је сумњала да начин на који мешавина таласних дужина светлости утиче на наш процес читања боја може значити да у том феномену постоји нешто више него што се на први поглед види.
„Студија на мишевима из 2019. године сугерише да жућкасто светло има јачи утицај на унутрашњи сат од плавичастог светла“, каже Блумова.
Шеснаест волонтера у 23 дана
Да би детаљније истражили како перцепција типа светлости утиче на наше здравље, Блумова и њен тим су направили експеримент са осам здравих одраслих мушкараца и осам жена (волонтера) који је трајао 23 дана.
Након што су се недељу дана навикавали на одређено време за спавање, волонтери су присуствовали у три наврата у лабораторији где су били изложени константној контролисаној „белој“ светлости, јарко жутој или пригушеној плавој светлости током једног сата у вечерњим сатима.
Уочи свог типичног времена за спавање, и до сат времена након тога, били су подвргнути низу тестова, укључујући праћење можданих таласа, откуцаја срца и нивоа хормона.
Ниједна од анализа није открила никакве индикације да је перципирана боја светлости утицала на трајање или квалитет образаца спавања добровољаца.
Уместо тога, сва три светлосна стања изазвала су одлагање сна, што сугерише да светлост уопште има компликованији утицај него што се раније мислило.
То не значи да на наше ћелије које перципирају светлост не утичу „плаве“ таласне дужине светлости, већ и да други типови светлости такође могу бити важан фактор за наше циклусе спавања.
Телефони будућности можда ће нам једног дана омогућити да пређемо у ноћни режим који нас не омета, и који ће бити „у топлијим тоновима“.
„Технолошки је могуће регулисати пропорције кратких таласа чак и без подешавања боје екрана, међутим то још није имплементирано у комерцијалне екране мобилних телефона“, каже Блумова.
Истраживање је објављено у часопису Nature Human Behavior.
Коментари