Шта нисмо знали о еволуцији говора и комуникацији међу људима

Налази нове студије дају нови увид у еволуцију језика, повезујући га са генетичким променама и симболичким понашањем. Истраживања показују да је способност говора постојала код људи пре најмање 135.000 година, али да се језик као канал комуникације проширио тек пре око 100.000 година.

Тим научника, које је предводио професор Шигеру Мијагава са Универзитета у Мичигену, анализирао је податке из 15 генетских студија да би одредио када су ране људске популације почеле да се раздвајају.

Ти налази сугеришу да се прво географско гранање десило пре око 135.000 година, што наводи на закључак да је способност језика постојала у то време. Међутим, шира друштвена употреба језика наступила је тек пре око 100.000 година, када су се појавили први докази о симболичком размишљању.

„Свака популација која се ширила по свету имала је језик, а сви језици су међусобно повезани. На основу анализираних генетичких података, можемо са великом сигурношћу да кажемо да се прво раздвајање популација догодило пре 135.000 година. То значи да је способност језика морала постојати бар тада, ако не и раније“, рекао је професор Мијагава.

Занимљиво је да се, према овој анализи, првобитно није користио за комуникацију, већ је вероватно настао као унутрашњи когнитивни алат, односно систем за размишљање и организацију информација, који је тек касније постао кључан за друштвену интеракцију.

Додатно је интригантна теорија да се развој језика поклапа са временом када су се ране људске групе први пут раздвојиле на различите популације. Другим речима, претпоставка истраживача је да језик можда није настао као одговор на потребу за комуникацијом, већ као резултат еволуције људског мозга, који је тако омогућио сложеније размишљање.

Научници су до таквог закључка дошли анализирајући 15 различитих генетских студија које су спроведене током 18 година. Ове студије користиле су три главне методе: анализу Y хромозома (који се преноси са оца на сина), анализу митохондријске ДНК (преноси се са мајке на дете) и целокупне геномске студије, које испитују генетске варијације у популацијама.

Резултати су показали да су се ране људске групе први пут раздвојиле пре око 135.000 година, проф. Мијагава истиче да су претходне студије давале шири временски распон, али да данас, захваљујући већем броју информација, имамо прецизнију процену.

„Ношење" језика са собом

Истраживања показују да се први талас миграција хомо сапијенса из Африке десио пре око 70.000 година. То значи да су ране људске групе већ тада имале развијен језик. Такав закључак сугерише да су први људи носили свој језик са собом, док су насељавали нове територије.

„Језик је и когнитивни и комуникацијски систем. Моја хипотеза је да је пре 135.000 година језик постојао, али најпре као лични когнитивни систем, али и се убрзо развио у средство за друштвену комуникацију“, објаснио је професор Мијагава.

Оваква теорија има потпору археолошким доказима, који показују да су пре око 100.000 година људи почели да користе симболе и да се уметнички изражавају. То је период када је језик почео да се шири друштвеном употребом.

Један од најстаријих трагова симболичког понашања, односно коришћења симбола, јесте употреба црвене боје за осликавање тела и предмета, што се може сматрати раним обликом уметничког израза и апстрактног размишљања. Такође, слике и знаци на неким предметима из тог периода могу представљати прве покушаје визуелне комуникације.

Интересантно је међутим, да су археолози пронашли шкољку са урезаним линијама стару око 500.000 година, што указује да су и старије људске врсте можда имале способност за симболичко размишљање и уметнички израз.

Упркос томе што се не зна да ли је то био прави језик, открића попут линија на шкољки указују на то да су основни облици апстрактног мишљења постојали доста пре него што су се људи у потпуности развили у модерну врсту.

Уникатни систем комуникације

За разлику од комуникације код животиња, људски језик поседује две важне карактеристике: речи, које означавају предмете, радње и појмове, и синтаксу, односно комбиновање речи у бесконачан број смисаоних целина.

Професор Мијагава објашњава да ниједна друга врста нема сличан систем комуникације: „Људски језик је квалитативно другачији, он комбинује речи и синтаксу у сложен систем. Ниједна друга животиња нема сличну структуру у комуникацији“. Ова способност омогућава људима не само да комуницирају, већ и да развијају сложене идеје, планирају будућност и преносе знање и искуство наредним генерацијама.

„Приступ који смо примењивали током нашег истраживања је заснован на најновијим генетским истраживањима раних хомо сапијенса. Сматрам да смо на добром истраживачком путу, и надам се да ће наши налази да подстакну друге да се више баве проучавањем језика и његове еволуције“, закључио је проф. Мијагава.

Ово истраживање не само да пружа боље разумевање порекла језика, већ и баца ново светло на начин на који су рани људи размишљали и комуницирали – откривајући како језик није само алат за говор, већ и кључна компонента људске интелигенције.