Василије Поповић/Павле Угринов: Два лица авангарде

Каријеру је почео као позоришни редитељ који је трагао за новим сценским језиком, на пољима авангарде. Аутор је чувене представе "Чекајући Годоа", која је након забране у Београдском драмском позоришту премијерно изведена на новооснованој камерној сцени Атељеа 212, 1956. године. Представа је била изазов овешталом реализму и традиционалним формама, изграђенима на методама Станиславског које су у то време владале. "Чекајући Годоа" Василија Поповића је био први сусрет Источне Европе са антитеатром Семјуела Бекета, односно позориштем апсурда.

Након позоришних почетака који нису били много успешни, због неразумевања средине, Василије Поповић ступа на поље радио режије и уредништва драмског програма у Телевизији Београд, и паралелно са тим активностима, посвећује се књижевном раду, већ под псеудонимом Павле Угринов.

Двојство његове личности је једна од централних тема емисије, која истражује његов огроман допринос на пољу развоја наше културе и уметности, а поводом стогодишњице од његовог рођења.

Наклоност Поповића/Угринова према Бекету није била само видљива у позоришту, већ и у књижевном раду. Био је увек одлучни авангардиста и космополита који се гнушао провинцијализма и малограђанштине. Непрестано је трагао за аутентичним изразом, истински рефлексивним и вишезначним; био је увек свестан оностраног, чудесног, неухватљивог.

О значају дела Василија Поповића/Павла Угринова у емисији говоре: Слађана Илић, књижевна критичарка, Вуле Журић, књижевник, Ненад Шапоња, књижевник и издавач, Саша Радојевић, драматург (РТС), Ранко Стојиловић, аутор емисије "Невидљиви људи" (РТС) и Павле Поповић, син Василија Поповића.

Ауторка и уредница емисије Ана Тасић

Сниматељи Иван Димитријевић, Вукашин Вељић

Монтажер Лука Маринчевић

Продуцент Душан Ковачевић

Редитељ Марко Шотра