Свевременик Његош

"Луча микрокозма", поред Посвете, обухвата шест певања. У прва два певања говори се о мистичком усхођењу душе ка Богу. Његош у њима усваја платонистичко учење о преегзистенцији душе, за које је Алојз Шмаус, немачки слависта и његошолог, рекао да представља основну идејуовог спева. У потоња четири певања дат је приказ небеске биткеизмеђу Бога и Сатане, у чему се Његош – како су показала истраживања Мирона Флашара –угледао на "Изгубљени рај" Џона Милтона. Иако еминентно библијски спев и један од последњих изданака такозване хексаемералне књижевности, "Луча микрокозма" је видно обележена хетеродоксним мотивима, који су у дотицају са надолазећим модерним осећањем света. Својим изразито религијским тоном, Његош у "Лучи" антиципативно реактуелизује данас махом заборављена питања о души, човековом небеском пореклу и Богу. На самом крају спева одиграва се – у појави Христа – прелазак са хетеродоксије на ортодоксију, што "Лучу микрокозма" сврстава у традицију "хришћанског платонизма". Идеја "виђења", која прожима целокупни спев, врхуни у сагледавању Христа, који се јавља као спаситељ земље и човека од греха и смрти.

Иако проткана елементима различитих традиција европског мишљења и певања, "Луча микрокозма" представља посве оригинално дело, које је настало као плод онога што је Мирон Флашар назвао "стваралачко подражавање".

Креатор серијала: Микоња Кнежевић

Продуценти: Андрија Милошевић, Милеса Стефановић-Бановић

Режија: Данило Бећковић

Сценарио: Микоња Кнежевић

Сарадник на сценарију: Немања Николић

Монтажа: Сара Јовановић, Александар Поповић

Директори фотографије: Михајло Савић, Стефан Вучковић

Извршни продуценти: Мирослав Ђурђевић, Микоња Кнежевић