Последњи становници Венеције

Андреа Вио, продавац морских плодова са пијаце Ријалто у Венецији, са горње две реченице у емисији "Последњи становници Венеције", исказао је саму суштину историјског тренутка у коме се данас налази прелепи италијански град, прегажен туристима и инвеститорима. Двадесет први век биће изгледа пресудан у борби за опстанак Венеције.

У емисији Последњи становници Венеције, аутора Густава Хофера, нећемо гледати и слушати препознатљиве хвалоспеве чудесној лепоти обожаваног града коме хрле милиони туриста годишње; ово је тужна и опора прича о граду који је одавно на свом заласку, граду који је продао душу туристима и у коме више нема места за житеље који ће у њему живети.

Па тако у овој емисији сада, као тужне сени неког позоришта, пролазе неки од његових последњих правих становника, који сами себи личе на Мохиканце: ту су активисткиње које се боре за спас Венеције, ту је продавац морских плодова, последњи аристократ који живи у својој палати и не може да је прода јер тражи купца који палату неће претвориоти у хотел него у њој живети, ту су фрањевачки монаси који обрађују виноград усред Венеције, ту је истањивач злата који ударцима маља прави племените листиће, ту су ткаље које на ручним разбојима производе племените тканине, ту је ронилац гондолијер, ту је капетан електричног чамца.

Сви они говоре о свом граду као његова заборављена деца, љути и тужни што је Венеција препуштена туристима, што број житеља овог града драстично опада, што нема више старих заната, што се хонгконшки инвеститори усељавају у историјске зграде купљене и преуређене за мале паре јер су биле на фактичкој распродаји.

После гледања "Последњих становника Венеције", остаје горак укус у устима и питање свих питања: зашто је модернизација света морала да буде тако погубна за оно најлепше што је тај свет створио?

Уредник и наратор: Бојан Босиљчић