Уметност простора - Венеција

Завршна емисија циклуса Врли нови свет на наше очи припада непоновљивом италијанском граду, драгуљу наше цивилизације - Венецији. Оптерећена вековима своје историје, туристима који су је у 20. веку прегазили, емоцијама, лепотом, успоменама и крузерима са по 4.000 путника сваки, Венеција интензивно тоне у муљевито тло лагуне у коју је насађена. Лепота је пролазна, рекли би циници. Лепота никад не умире, одговориће оптимисти. У деценијама које долазе, под климатским и иним променама, видећемо шта ће о томе рећи - море.

Пишући маестралну поему нашег језика, Santa Maria della Salute, српски класик Лаза Костић песму отпочиње загонетним стиховима Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор. Као млад, наиме, Лаза Костић је у својим песмама био огорчен на Италијане који су, после епидемије куге у 17. веку, секли по словенским крајевима шуму зарад грађе за шипове које ће потом побити у муљ лагуне да би створили темеље за градњу цркве Свете Госпе од Здравља. Проћи ће много година, умреће његова Ленка, и песник ће, пред своју смрт, написати покајничку љубавну поему у којој моли Богородицу за опрост што је њену прелепу цркву кривио за сечу. Борови нису боље могли бити употребљени, констатује Костић.

У муљевито тло венецијанске лагуне пободено је, дакле, почев од 9. века, преко 10 милиона стабала која су, пролазећи кроз муљ, допрла до глиненог слоја тла и тако дала основ за градњу онога што ће до данас бити знано као универзални појам необјашњиве лепоте на Земљином лицу - Венеције.

Учесници ове емисије, архитекте, инжењери, историчари уметности... образлажу ту невероватну градњу и уводе нас у актуелни тренутак Венеције, у коме је сада површина мора за 24 цм виша од оног дана кад је Венеција зачета као урбано насеље, а да се, по садашњем темпу, ниво воде до краја века очекује на 60 цм од почетне коте. Потонуће Венеције чини се све извеснијим. И никога од нас сада живих не може да амнестира од одговорности то што кад се зачује последње блоћ! славног града - више нећемо бити живи. Потонуће Венеције наше је дело.

Емисија и читав циклус завршавају се секвенцом о изградњи милијардама евра тешке бране која је требало да задржи надолазак воде и која би била покретна, подизала би се кад море крене на горе, али чији завршетак још није на видику. На још један начин наша генерација угрожава племенитост крхког града. Усто, инжењер учесник ове емисије тврди да само брана не може бити решење без огромних улагања у одржавање Венеције унутар бране...

Тешко је замислити овај свет без Венеције; у свести светске популације она стоји као светионик Лепоте који се, упркос свему, уздигао из муља. Венеција је последњи репер нашег света који нестаје на наше очи.

Уредник страног програма из културе и аутор циклуса: Бојан Босиљчић