Траг: Звечан, град вечан

Десна обала Ибра, чува средњовековно утврђење Маглич. На караванском путу био је на удару нападача, нису га заобишли ратови, устанци и буне. Опстао је захваљујући неприступачности и магли која га често обавија и по којој је и добио име.

Строгост планина и окомитих стена ублажава легенда о Долини Јоргована која каже да је Урош I засадио јорговане како би читаву долину белих и плавих цветова поклонио својој изабраници Јелени Анжујској.

Сматра се да је најзначајније утврђење немањићке државе Звечан. Овај римски, византијски и српски средњовековни град налази се на Косову и Метохији, на врху вулканске купе, која се на висини од око 800 метара уздиже изнад ушћа реке Ситнице у Ибар.

Звечан се први пут помиње у пограничним борбама Срба са Византинцима на Косову Пољу између 1091. и 1094. године.

Кнегиња Милица донела је овај град у мираз кнезу Лазару, а он га касније даје свом зету, кнезу Муси. У Звечану су слављене српске побде. После династичких сукоба око престола, Звечан постаје и гробница Милутиновог сина Констатнина. Непуну деценију касније и Стефана Дечанског, кога је заточио син, цар Душан. Страдао је насилном смрћу, у кули која још одолева времену.

Многи показатељи и записи путописаца говоре да је ово војно утврђење са војном управом, и седиште управне власти жупе које убрзо прераста и у дворски замак.

Упркос војној намени, у подножју се развија подграђе у коме се становништво бави земљорадњом, сточарством и занатством.

Начин живота цивила и војске био је регулисан Душановим закоником. Тако је уведена обавеза градозиданија, грађење тврђава, замкова и војних фортификација у којима је често учествовало и по десет хиљада људи; и градобљуденија, односно обезбеђивање сталних посада за чување и одбрану градова.

Екипа емисије „Траг" истраживала је колико је била снажна српска средњовековна војска у поређењу са другим војскама на европском простору, да ли је такмац у наоружању и ко све поред војске креће у ратни поход.

Аутор: Радица Смиљковић
Уредник: Љубисав Алексић
Сниматељ: Димитрије Хаџи Николић
Монтажа: Аника Тесла