Нарциси у уметности

"А шта да кажемо о Леону Блоју, који се бранио од оптужбе да је сујетан доказујући да је цео живот провео служећи људима који му не досежу ни до колена?"

Ова реченица из романа Ернеста Сабата, Тунел, коју изговара главни јунак Хуан Пабло Кастел, уметник и убица, иронична је опаска о "сујети скромности", рефлексија коју Хуан Пабло спроводи непрестано, као индивидуа издигнута над сујетном потребом потврђивања да бисмо на крају романа закључили да управо он, Хуан Пабло Кастел, јесте сујетник неспреман да се помири са губитком.

Нарцис, загледан у сопствени лик? Питање процеса настанка уметничког дела непрекидно добија нове одговоре, али као константа јавља се теза о егу, сујети и жељи да се потомство сећа уметника. У каквој су вези уметност и нарцисоидност, када интроспекција која уметнику помаже да овлада собом и стварношћу око себе постаје нарцисоидност, да ли извесна доза нарцисоидности помаже уметности а када узбуркава ствари, квари слику о уметнику и уметничком животу? Да ли бисмо имали светска уметничка ремек дела да уметници нису помало и нарциси и да ли би уметници, у личном животу, били срећнији да су мање сујетни и загледани у сопствени лик?

У новом издању Часа анатомије о томе разговарају уметник Раша Тодосијевић, књижевна теоретичарка Јасмина Ахметагић и психолог Оливера Милутиновић

Уреднице емисије: Марија Ненезић и Јасмина Врбавац

Реализаторка: Маја Мандић