Одлазак оца српске демократије

"Скоро све тековине грозног 20. века искусио сам до своје 18. године. Кад сам дошао на студије у Београд био сам, као јунаци у једном Маркесовом роману стар бар 200 година", говорио је Мићуновић.

За себе је говорио да је филозоф по образовању, политичар по сили живота. И тако кроз готово читав један век. Драгољуб Мићуновић рођен је 14. јула 1930. године селу Мердаре код Куршумлије. "Као дечак, сањао сам свет без рата, с више правде, више једнакости. Већ као младић сам схватио да је реалност другачија од идеологија, па и тад доминантне комунистичке. Рано сам се разочарао, већ кад су ме као ђака, са седамнаест година, покупили полицајци у кожним мантилима и послали у затвор и на Голи оток. Две године најлепшег младићког доба су ми одузете, а да ми није суђено, нити знам шта је била моја грешка", говорио је Мићуновић.

Време у коме је живео било је толико турбулентно да му је изгледало као временска непогода. Рођен у Краљевини Југославији, а до Републике Србије, у којој је умро, променило се осам држава, три уређења, три друштвено-економска поретка, три система вредности.

"До пунолетства сам преживео немачко бомбардовање, окупацију и прогон, односно етничко чишћење, избеглиштво и глад, суровост окупациoног режима, антифашистички отпор и грађански рат, одушевљење слободом и разочарање новим револуционарним режимом, хапшење у гимназији, концентрациони логор Голи оток. Скоро све 'тековине' грозног 20. века искусио сам до своје 18. године. Кад сам дошао на студије у Београд био сам, као јунаци у једном Маркесовом роману 'стар' бар 200 година", навео је једном приликом Мићуновић.

Партијску књижицу Савеза комуниста имао је годину дана, са 17 година, пре Голог отока. Наредну књижицу ће добити тек 1989. године као један од оснивача Демократске странке. Између су стали професура на Филозофском факултету и наука на Институту за филозофију и друштвену теорију. Пад Берлинског зида гледао је у Немачкој, изблиза, а онда је 1989. године са групом интелектуалаца основао Демократску странку, па затим постао њен први председник.

Умео је да чува пријатељства на супротстављеним странама. Причао је како је чувеног, а пензионисаног професора Михајла Марковића звао да учествује у оштрим дебатама о студентским протестима 1968, а онда би отишли на вечеру. Иако су ДЕПОС и ДС размењивали оштре оптужбе, Коштуници је рекао: "Немој да размењујемо ружне речи, јер ћемо опет морати да сарађујемо". Подржао га је као председничког кандидата 2000. године. Мирио је Коштуницу и Ђинђића, а затим и Бориса Тадића и Драгана Ђиласа.

Председник Демократске странке био је у два мандата, када је поднео оставку због мимоилажења са својим учеником Ђинђићем и 1996. године оснива Демократски центар. Међу тадашњим критикама чуло се да је са Мићуновићем као председником Демократска странка била превише академска, а са Ђинђићем премало демократска.

Са Љубомиром Тадићем био је најближи пријатељ, а Бориса Тадића је познавао још док је био дете; Тадић је растао уз Мићуновића. Као председник ДС-а, потом председник Србије, Тадић је имао одличне односе са Мићуновићем, иако му је Мићуновић замерио напуштање ДС-а и оснивање своје странке непосредно пред изборе 2014.

О човеку помирења у времену сукоба говоре: Вида Огњеновић, Наташа Вучковић, Милан Божић и сам проф. др Драгољуб Мићуновић.

Аутор емисије: Милица Јевтић