субота, 28.02.2026, 13:25 -> 15:11
štampajДушан Пурић – Не напред, већ за мном
„Ако заборављамо људе који су део оне славне историје Србије, и који су оличење темељних људских врлина – интегритета, искрености, емпатије, части, одговорности, храбрости и доброте која је свесна себе – значи ли то да да их се и одричемо? Да ли у времену које наше, има места за сећања на они који су своје овоземаљско трајање жртвовали у вери да чине најбоље за свој народ? Шта смо то пропустили? И шта би о томе рекао потпуковник Душан Пурић, заборављени јунак са Мачковог камена?”
Autor:
Родославци су они добри, вредни, храбри, племенити, мудри, свом роду посвећени људи, које смо случајно, или намерно заборавили. Њихово дело утемељено у поштеној намери, настало је из дубоког уверења. [ детаљније ]
Можда би се насмејао, између два плотуна, мислећи како то није важније од разлога због којих је изговорио оно чувено: Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, комаданти пред батаљоне а ја ћу испред свих вас!
Потпуковник Пурић је тако себи одредио место на попришту судара две војске. На врху планине Јагодње, на Мачковом камену, у бици која се, према жестини и обостраним губицима, сматра највећом, до тада вођеном на Балкану. Свестан кључног тренутка, у коме је на 59.000 српских јуришало 124.000 аустроугарских војника, пркосио је сили, храбрећи и позивајући своје саборце на јуриш.
А када је оружје утихнуло: Сваки камен Мачковог камена је обојен у црвено. Свака влат траве, купа се у крви.
Рођен је у Ивањици – према подацима из протокола крштених цркве ивањичке, 22. октобра 1873. године, од родитеља Тодоре и Милана. У тој вароши под Голијом, а на обали Моравице, завршио је основну школу а у Београду гимназију и војну гимназију. У генералштабног капетана је унапређен 1902. а потом упућен у Француску на усавршавање. По повратку у земљу, постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије, а већ 1907. унапређен у чин пешадијског мајора.
У Првом балканском рату, он је у Штабу Дринске дивизије првог позива, а у Другом је командовао пешадијским пуком „Књаз Михаило”, који ће се у судару са Бугарима прославити, а због херојства војника, непријатељи прозвати „Гвоздени пук”.
Из Другог балканског рата ће се вратити са чином потпуковника, и одмах добити команду над Четвртим пешадијским ужичком пуком „Стеван Немања”, који се тада налазио у Новом Пазару. Са својим Ужичанима, 1914. ће ући у Велики рат.
Слава описана, опевана и још важније – у неком кутку бића сачувана. О часним људима, у времену које је захтевало жртву. И није то била само дужност. Била је то одлука, за времена која долазе.
Уредник емисије: Јелена Божовић
Сниматељ: Душко Перић
Монтажа: Горан Дамљановић
Коментари