Салваторе Шарино: Очи моје издајице

Шаринова опера почиње опчињавајућом мелодијом коју изводи женски глас, заправо цитатом из елегије ренесансног композитора Клода ле Жена, којом се декламује - пропаст лепоте.

У Шариновом делу, које он сам описује као "ренесансу музичке трагедије", ова мелодија се током даљег тока опере поново појављује, али сваки следећи пут све крхкије наступа, да би на самом крају, готово ишчезла.

Ренесансни композитор Карло Ђезуалдо, цењен у наше доба, између осталог и због смелих хроматика својих мадригала, у своје време био је озлоглашен због убиства своје супруге и њеног љубавника.

Готово 50 година након Ђезуалдове смрти, италијански поета Ђаћинто Чикоњини написао је комад о догађајима који су Ђезуалда довели до тог ужасног чина. Салваторе Шарино је свој либрето засновао на конфликтима који постоје код неких људи који воле: на чежњи за вечном љубављу, протканом страшћу, жудњом и жељом за поседовањем, али која се трансформише у жељу за осветом када бива суочена са разочарањем и неузвраћеним емоцијама.

Почетна идеја Салватореа Шарина, савременог италијанског композитора, била је да своју камерну оперу посвети Ђезуалду да Венози, али током рада на њој, сазнаје да и Алфред Шнитке ради на делу са истом тематиком, те одлучује да донекле одбаци јавне референце на Карла Ђезуалда.

Конструисан по структури италијанске драме из седамнаестог века, либрето "Очи моје издајице" има четири лика - аристократски пар Маласпина, њиховог Госта и Слугу који бива сведоком преваре.

У апстрактно постављеној сценографији препуној сенки и тамних углова, скученост антиципира трагедију. "Ensemble Algoritmo" камерни ансамбл састављен од гудачких и дувачких инструмената, праћен перкусијама, који маестрално предводи диригент Марко Анђус, кореспондира са сценом, тематиком и атмосфером, и изводи Шаринову паритуру готово сведено, динамиком која је на ивици сублиминалног.

Улоге тумаче: Нина Тарандек, Кристијан Мидл, Роланд Шнајдер, Симон Боде.

реприза, 31.октобар у 04:10 и 12:10