Судански ритуали и приче из Делга - скупоцена промаја по квадратном метру и купање у Нилу с кокошком

Небо постаде завеса аквамарин боје која заклања сунце. Ваздух испуни тежина и смрачи се као пред олују. Ветар створи утисак као да се небо мешкољи, да се није одлучило да ли ће се завеса разоткрити и подићи температуру изнад педесет степени или ће се на пустињу стуштити киша. У тој неодлучности пролази дан. Главна асфалтирана траса, која хиљаду километара прати Нил од границе са Египтом до Картума, потпуно је празна и права: у даљини хоризонта губи се подно плаве завесе.

„Неће пасти киша, не бој се… Последња је пала, има томе, богами, десет година“, каже возач, а сапутници негодују: њима се чини да је и више времена од тада прошло.

Теписи од овчијег крзна

Возим се у пикапу који превози путнике између два града, заправо две пијаце. Разиграни дечачић, можда му је пет-шест година, иде од крила до крила, забавља се са свим путницима, па дође и до мог наручја. Маленом шаком обухвата један мој прст и гледа како се лепо уклапају наше боје: ја бео кô сир, он црн кô угаљ.

Трошни аутомобил возач је украсио теписима од овчијег крзна. Плафон је тапациран кожом са мноштвом перли и украсних ресица, а на контролној табли је од белих перли начињено огромно срце. Унутрашњост возила је тако пуна топлине, иако уз наговештај кича, док је предео око нас злослутно празан.

Пикап ме оставља у насељу Делго. Треба да нађем превоз преко Нила, но, ништа лакше од тога, треба само ићи улицом и запиткивати људе: знате ли ко овде чамцем вози преко, до остатака древних египатских градова?

Већ други човек којег упитах за помоћ рече да има чамац и да ће му бити драго да ме превезе. Затим је узео мегафон и почео нешто да виче по пијаци, а људи кренуше да се окупљају. Као што код нас Роми позивају људе да дају стари отпад, тако он сад пита ко жели да са нама пређе реку. За пет минута окупило се десетак мештана.

Ако кокошка исплива жива, улазиш у воду

У води угледасмо младиће како се купају. Хтео сам и ја да се брчнем, али нешто даље од њих.

„Где ти је кокошка?“, упита ме капетан.

„Каква кокошка?“

„Па ти мора да си полудео кад хоћеш да се купаш без кокошке!“

Шта на то да му одговорим, у туђој сам земљи, кад он тако каже, мора да је у праву. Признадох: стварно сам блесав, не знам шта ми је данас!

„У води има крокодила, прво бациш кокошку, па ако исплива жива, онда тек улазиш“, појасни ми капетан.

„Можда у води има звери, али код куће нема купатила. Шта је слађе него расхладити се у Нилу?!“

Сетих се стихова мексичке песникиње Кармен Лењеро: „Не изненађује то што река иде; изненађење је у томе што остаје.“

Пронашао је кокошку за мене у комшилуку и пошто смо јој утврдили цену у случају да заврши у чељустима немани, ушао сам у Нил, тек да оперем ноге и освежим лице. Али изгледа да сам постао плашљив од свих прича, па сам брже изашао него што сам ушао.

Укрцали смо се на малени чамац и уронили у међупростор магле и широког зеленог Нила. Постепено нас је обухватала измаглица, налик пауковој мрежи. Наједном схватисмо да не видимо ни сопствене ноге. Тек повремено отвара се видик који једва сеже до воде. Кожа нам постаје влажна и лепљива, а Нил се учини густ, као да пловимо по јогурту из којег нас посматрају гладне очи крокодила.

„Да ли би крокодил могао да преврне наш брод?“, упитах капетана.

„Каква је њему корист од толиког труда, људи њему нису омиљена храна…“

Колико кошта кућа с промајом

Како смо искорачили из чамца, искорачили смо из магле. Као да је неко нагло повукао завесу, тако се открио храм пред нама на оближњем брду. И даље је магла притискала бескрајну пусту равницу као џиновски поклопац, али је сад била од нас удаљена неколико десетина метара.

Дуж суданског Нила стари Египћани су далеко на југу градили насеља, храмове, резиденције. Ко зна колико тога је још неоткривено.

Моћни Нил, једина постојана афричка светиња откад је живота, спокојно тече.

Узак појас плодних поља између Нила и пустиње испуњен је буком мотора који црпу воду из Нила. Зелене се два-три реда крошњи. Са сваким метром удаљености растиње се проређује, а земља је гола и све грубља.

На овом брду, давнашњој осматрачници и утврђењу, свуда је го камен. Тешко се разазнаје шта је природа ту поставила, а шта је било саставни део давнашњих грађевина.

Ново насеље је у подножју, уз Нил. Свако двориште је ограђено високим земљаним зидом. Веранде често са свих страна окружују дом: цена куће се одређује не по квадратури, већ по количини промаје!

Вештина градитеља је зато пресудна, јер за разлику од Срба, Суданци чезну за промајом и спремни су да за њу скупо плате.

Фасаде земљаних кућа су у свега три боје: браон, то јест, нефарбане, блиставобеле или светлозелене. Двоспратних кућа готово да нема, па насеље као да је једва изронило из пустиње, наслонивши се на зеленило Нила. На улици нема ниједног човека, као да је село заспало. Са ове висине чини ми се као да се насеље благо надима, колективно, у поподневној дремци, цело село спокојно дише.

Над подземном речицом издубљена је рупа, довољна да у њу стане цео воденични точак. На њега су стављени ћупови који сваким зароном ваде воду. Машинерију покреће комплексан дрвени систем ужлебљених колутова. Када ћупови дођу на врх воденичног точка, вода се силом гравитације пресипа у дрвене наћве у средини, одакле шупљином у повезаним, напола расеченим палминим стаблима стиже до пластичних бурића. Са мрежом канапа и дрвених држача скаламерија подсећа на џиновску дечју играчку.

Суданци пустињу пореде са божјом душом

„Укрштање свега што постоји и огромне празнине, универзум у зрну песка – то је пустиња. Празнина је двоструко огледало: одражава се и упија у тебе, али мами све што у себи носиш. Само борац вичан побеђивању самог себе овде опстаје“, говорили су ми.

Наилазим на угинуло говече, труп се отворио и приказао костур, али су се ноге и глава на сунцу саме мумификовале. Живота га је коштало неколико стотина метара, колико је залутало од свог обора на отворену врелину пустињског сунца.

Сељаци су исекли неколико стотина блатних цигала и оставили их насред пустиње, далеко од кућа, да их исто то сунце стврдне, испече.

„Дом, живот, смрт – све је из истог извора“, кажу Суданци, а куће праве на сличан начин као њихови преци пре три хиљаде година.

Куће су квадрати или правоугаоници од стврднутог блата, равних зидова. Суданци украшавају капије и врата, који у тако једноличном грађевинском стилу засијају луковима, кружићима, залепљеним украсним тањирићима у фасади, игром боја и украса често направљених искошеним циглама.

Ако ништа друго не могу да приуште, онда ће барем два стуба капије офарбати у розе или светлоплаво, а ако имају талентованог укућанина, онда ће он те стубове осликати лишћем, линијама и цитатима из Курана.

Да би подаље од Нила опстало понеко дрвце, младице су засадили у природна удубљења. Ту наливају воду, стварајући око танушних стабала језерца која ће их напајати животом.

По песковитој улици играју се двојица босоногих дечака. Сваки у руци држи по папучу, већу од своје главе. Са кубета зелене џамије без минарета, изграђене као петоугаони бастион, разлеже се позив на молитву.

Живот на ободу пустиње – то је вечита борба, блискост с Богом испуњена дечјом срећом. А кап воде – то је кап живота.