Кохем – варош у којој се укус ризлинга меша са мирисом историје

Ко зна да ли бих ја данас путовао долином Мозела од Кобленца према Триру, да кнез-изборник и владар Трира Клеменс Венцеслав Саксонски није 1787. заповедио својим поданицима да се одмах има неговати само сорта грожђа звана ризлинг.

Тада је та сорта била стара већ неколико векова. Култивисали су је укрштањем старих римских сорти са домаћим дивљим сортама отпорним на хладноћу. Тако је далековидошћу једног кнеза настало највеће заокружено виноградарско подручје света са овим грожђем.

Том грожђу, боље речено, његовом пажљиво припремљеном и ускладиштеном соку, најбољем белом вину света, идем у походе. Време је за то идеално. Берба само што је обављена. Виногради у преливима жутог и црвеног красе стрме падине у долини реке.

Поваратак, а не долазак

Никада нисам размишљао о томе да би језички било тачније да кажем да се враћам у Кохем. А не да идем тамо на неколико дана. Јер повратак у град у којем сте једном или више пута боравили заправо је исписивање нових реченица по већ постојећем тексту. Човек који се враћа у своје градове јесте вишеслојни рукопис.

Више пута сам боравио у овом подручју. Без обзира да ли је то Трир, најстарији немачки град, или Сарбург, неко од бројних винородних села дуж обала, нисам нигде више наишао на тако миомирисна вина са придруженим укусом меда.

Овај пут је наш циљ Кохем, можда најпознатија варош између Кобленца и Трира. На свим разгледницама и виртуелним маркетиншким пецаљкама одувек је то била варош са замком на брду, бродовима на реци, скоро болно идилична.

У Кохем туристи хрле јер је то једно од ретких места где се укус ризлинговог вина на непцу може удружити са бајковитим призорима једног градића у којем време као да је стало. Већ на железничкој станици Кохем показује своје старо, шармантно рухо – неоренесансна станична зграда је подигнута 1905. на месту прве зграде која је настала када и железничка пруга – 1877.

Ходамо до изнајмљеног апартмана, до којег ћемо доћи када пређемо мост Скагерак. Изграђен је 1927. А назвали су га по највећој морској бици у Првом светском рату која је код нас позната као Битка код Јиланда, а Немци је зову по мореузу на Северном мору – Скагерак. Тако сенка давног Великог рата падне из Скандинавије овамо, у мозелску лепоту, да ме подсети, док прелазим мост, да као врста не садимо само винограде већ и сејемо смрт.

Али вешто урађен зид од камених плочица, по којима је овај крај познат, опет ми врати радост тренутка. Ови људи умеју да украсе свој град.

Трговиште Кохем

Преноћиште је у првом реду кућа уз обалско шеталиште. Двоспратница са исписаним називом „Стара скелелеџијска кућа“ споља чува традиционалан изглед, а унутра је модернизована да задовољава и захтевне госте. То има своју цену.

Долина Мозела је једно од најпопуларнијих места за одмор Немаца. Додамо ли њима Французе и Холанђане – граница је овде близу – Американце и све присутније азијске туристе, онда је у сезони гужва неизбежна. А цене следе закон понуде и потражње. Срећом главни таласи су иза нас, време на Рајни и Мозелу с јесени уме да буде кишовито, па се број људи донекле смањио.

Сместимо се и одмах пођемо на другу страну реке, према историјском центру. Тих ћемо дана овај мост прећи десетак пута и сваки пут ћемо застати на средини да би као омађијани посматрали воду, град и замак изнад њега.

Већ испод моста почиње сплет сокака који воде ка главном тргу који је постао трговиште под надбискупом Балдуином Трирским у 14. веку.

Имали смо среће па смо нашли слободан сто у бистроу одмах иза фонтане са коњаником Светим Мартином, заштитником града. Фонтана је ту од 1935. А вајар Антон Нагел ће захваљујући својој скулптури дуго правити друштво људима који долазе на трг.

Ризлинг који смо наручили био је првокласан. „Са брда“ је додуше донекле баналан назив за полусуво бело вино. Виноградари су ово грожђе убрали 2023. да би најбоље из њега дотакло наше усне две године касније.

Прича о овом месту на којем слушамо како се преплићу речи језика и звоне винске чаше у наздрављањима такође је повезана са вином. У десном доњем делу Градске куће је Већнички подрум. У њему је огромно празно буре. Једном годишње, после прославе успешне бербе грожђа, буре се напуни вином. Подземним цевима оно је повезано са фонтаном. Обуставе доток воде, па из фонтане покуља вино. Свако је слободан да се послужи. Али нека се не изненади када човек који ради за град приђе са блоком да наплати „винарину“.

Те вечери нисмо чекали да из фонтане потече вино, већ смо пронашли сто у једном традиционалном винском подруму. Флаша најбољег ризлинга у подрумској просторији где нема музике и горе свеће коштала је четрнаест евра. Не бих знао рећи шта је ближе рајској башти – једна пивска башта уз Дунав у Регензбургу или овакви вински подруми дуж Мозела, од Трира до Кобленца.

Царски замак Кохем

Сутрадан нас је пробудило сунце. Као да је знао да ће нам данас представљати главни изазов, замак на брду се поносно шепурио у јутарњој светлости. Пошли смо већ познатим путем – преко моста, преко главног трга, узбрдицом која одузима дах. Овдашњи људи морају да имају добру кондицију.

Испод самог врха смо сели у кафе са погледом на винограде и замак. Уз шољицу кафе одмарали смо се скоро један школски час. Виноград је изгледао као жути шал из којег је вирила глава грађевине. На том месту су још Римљани изградили своју кулу стражарницу. У темељима данашњег замка пронађени су фрагменти много старије грађевине. То не треба да чуди.

Стотинак метара изнад реке, на брегу, види се све што плови или долази котлином са истока или запада. Најпре је служио као царинско утврђење месних феудалних господара. Негде почетком другог миленијума постао је грофовско седиште. Потом краљевски замак са краљевим намесником као господарем.

У једној од кула постојала је грађевина из које је велики чекрк намотавао ланац који се подизао и спуштао преко реке. Сетим се Цариграда и Златног рога. Начин спречавања слободне пловидбе био је свугде исти.

Када смо се попели до улаза у замак, који је сада музеј у власништву града, затекли смо гужву и редове као на мосту Риалто у Венецији. Али са видиковца испред замка пружао се заиста чудесан поглед.

Препознајем мост, главни трг, торањ Светог Мартина, супротну обалу на којој ноћивамо, и где је било првобитно, праисторијско насеље.

У 17. веку замак је разорен, а у 19. веку је рушевину купио берлински предузетник хугенотско-француског порекла Луј Фредерик Жак Равене. Он је обновио замак у оквиру неоготике, уметничког правца повезаног са романтизмом. Стога није чудо зашто поглед на Замак Кохем изазива онај чудан осећај као да сте се обрели усред неке бајке. Не верујем ни да Дизнијеви цртачи могу да воде папиром линију онако како се тражи од њих, а да не познају контуре оваквих места.

Гурмански сенф

Одмах на изласку кроз утврђену капију прочитам на табли испред падине са виноградима да је то имање породице Клеменс. Њихово вино смо синоћ пили. Силазећи од замка према граду стрмим сокацима одлучили смо да обиђемо још неколико знаменитости.

Упутили смо се Историјском млину за сенф. У Кохему се сенф производио још у 18. веку. Овдашњи млин је један од најстаријих у Европи. Породица Дерем данас у обновљеном млину производи гурмански сенф који је надалеко чувен. Један рецепт је из 15. века, а други из 1820.

Дневна производња под млинским каменом тешким 525 килограма не прелази 180 килограма. Углавном се све прода – фини локали желе да имају овај гурмански сенф на столу. Иначе, прича о сенфу је бескрајна, стара неколико хиљада година и сеже до Индије.

Излазимо из радње и закључујемо да је време ручку. Послушали смо савет газде који је стајао на цедуљи у изнајмљеном апартману: „Проверите на интернету оцене ресторана, у Кохему их на нашу велику жалост има и лоших“. Да, то је тако када неко место постане туристички тражено – расте похлепа, опада квалитет.

Сећам се да сам овамо долазио пре неколико деценија, у времену неразвијеног интернета. Улазио сам у локале на основу интуиције. Углавном ме није варала. Или су тадашњи власници мислили да је фер да за поштене паре направе поштено јело. Ушли смо у један локал који је био добро оцењен. Све је било како треба, али вински подруми, који нуде вино и хладно мезе, ипак су ми дражи.

Легенда о празној буради

Враћамо се према главном тргу. Убрзо наилазимо на једну од три сачуване градске капије из времена када је Кохем био утврђени град. Капија Ендерт, која је названа према потоку и долини иза ње. Овако, како је ми видимо, стоји ту од 1352. Код ње су се сакупљали путници кочијама према Келну и Франкфурту, Неко време је служила и као затвор.

Легенда каже да је витез Франц фон Зикинген са својим војницима хтео да освоји и опљачка Кохем. Капија је издржала. Фон Зикинген се утаборио пред њом. Грађани Кохема су се досетили – скупили су сву празну бурад града, нагомилали са унутрашње стране капије. Када су војници поново покушали да провале, само су отворили капију и бурад су се сручила на нападаче. Доста их је било повређено. Али психолошки ефекат је био још снажнији: Зашто се боре да уђу у град у којем су бурад празна? Нема ту ничега за њих. И продужили су даље.

И ми смо продужили у супротном смеру, кроз Капију Ендерт. Тражили смо те вечери бурад која су пуна. Нашли смо их у једној винарији на нашој обали, мимо туристичке гужве.

Сутрадан нисмо могли да препознамо град Кохем. Преко ноћи су се облаци закачили за околна брда. Магла је као вео пузила узбрдо према замку.

Варош од 5.000 људи била је пуста.

И овај Кохем, који је обноћ прескочио из септембарског у новембарски модус, има ону врсту лепоте и фасцинације од које Холивуд прави вампирске саге.

Нама је остало да прошетамо до железничке станице и сачекамо воз. У пртљагу смо понели три флаше оног чаробног вина, за које је једна моја бивша комшиница у Келну тврдила да је природан лек. Пошто је била медицинска сестра која се бавила хомеопатијом, поверовао сам јој на реч.

Улазимо у воз. Иза великог стакла промичу поспана лепа села, са црквеним звоницима који се огледају у води Мозела, све до Кобленца. И даље, Рајном, до Келна .