Знаменит, а заборављен – средњовековни град Дриваст

Налазио се у оквиру српске државе током зетске династије, као и у доба Немањића, Балшића, Лазаревића и Бранковића. Док је Скадар био престоница српских краљева, а касније и стоно место престолонаследника, Дриваст је био најважнији град у његовом непосредном суседству.

Неко време нисам обилазила знаменитости Албаније, све док ме једнога дана пут није одвео из Улциња у Скадар, да се сретнем са Аљбаном. Позвала ме је на најукуснији сладолед у том знаменитом и веома веселом граду, који последњих година – ако смем да приметим – од доласка Социјалистичке партије и актуелног премијера Едија Раме на власт, добија ново рухо.

Те вечери Скадар је био невероватан – као да сам се нашла у неком малом, живописном француском или италијанском градићу. Осветљен лампионима и уличним светлима, препун туриста који су радознало шетали улицама, седели у кафићима и уживали у скадарским шансонама које су допирале са свих страна. Давно нисам на једном месту видела толико лепих и насмејаних лица.

Топао загрљај, испружене руке пријатељице и осмех на њеном лицу фантастично су се уклопили у предиван амбијент септембарске вечери.

„Прво те водим на сладолед мог детињства – млечни, имају само бели – а онда имам изненађење за тебе”, кроз осмех ми је рекла моја најбоља другарица у Албанији, стежући ме у чврстом загрљају.

Пошто смо купиле сладолед, прошетале смо пешачком зоном града, разгледајући предивне филигранске радње. Успут ми је испричала свој план.

„Види, доста сам ја од тебе ‘научила’ о својој земљи, сада је ред да ти нешто сазнаш од мене!”, узбуђено је говорила Аљбана. „Сутра те водим у Дриваст, средњовековни град у близини Скадра. Признај да ниси знала за њега! Није далеко. Спреми се за пешачење и пентрање – требало би да кренемо раније”, нагласила је, јер зна да нисам баш склона том виду рекреације, а камоли раном устајању.

Радо сам прихватила њен план. Међутим, опијене предивном атмосфером, у граду смо остале дуже него што смо планирале, па смо сутрадан ка Дривасту кренуле нешто касније.

„Данас је Дриваст остао у сенци Скадра, јер га туристи слабо посећују. Агенције углавном нуде Скадарску тврђаву”, причала ми је Аљбана док смо се возиле лепо уређеним, широким градским улицама.

Од чувеног Везировог моста, на ободу Скадра, до Дриваста води десетак километара новог асфалтног пута, па смо до села, које се налази на брду изнад реке Кири, стигле лако и брзо.

На месту где се пут завршава и даље се види горња капија града. Од некадашњег древног насеља, некада опасаног високим каменим зидинама, остале су рушевине које одолевају зубу времена. Сведоче о епохи у којој су Албанци и Срби живели заједно, у слози, на овим просторима.

И данас мештани ту камену капију користе као улаз у сеоце смештено у подножју тврђаве. Од улаза до центра села, које чине свега четири куће, води нов макадамски пут, дуг стотинак метара, па сам имала утисак да корачам кроз време које је стало – скоро шест векова уназад.

У центру села налази се џамија. Преко пута ње је мали, лепо замишљен трг, који изгледа као да је недавно изграђен, али је, нажалост, већ девастиран. Од фонтане на средини остало је само камење, окружено поломљеним и оронулим клупама.

Одвијајући поглед по тргу на коме је владала тишина, са очима упереним ка тврђави на врху брда, Аљбана и ја разговарале смо о томе како да се попнемо до остатака утврђења. Нисмо знале пут, а путоказ нигде није постојао. Наше гласно договарање и кикотање прекинуо је човек који нам је радознало пришао. Представио се и упитао како може да нам помогне.

„Радо бих вас повео до тврђаве! До врха има око пола сата хода, али сада у подне је прилично напорно пењати се”, рекао нам је љубазно, уз осмех, Бен Бухај, мештанин села.

Чувши да сам из Србије, као „џубокс” је почео да набраја песме из репертоара Драгане Мирковић, Халида Муслимовића и других певача који су обележили златно доба југословенске народне музике.

„Нас свега четири породице живи у Дришту, у подножју тврђаве. Радио сам горе на ископавањима, помагао археолозима. Горе има остатака четири цркве. Почела су истраживања, па стала – не знам зашто, али је велика штета“, испричао нам је Бен с видном сетом.

„Ово је некад био велики и славан град. И данас га обилазе понеки туристи – највише из Немачке, Црне Горе, па дође и неко из Србије, као ви данас. Али ми немамо шта да им понудимо”, додао је.

Бен је на огради своје камене куће направио импровизовани музеј. Окачио је шлемове и старе пушке из прошлих ратова, које је проналазио као дете. Ограду красе и стари радио-апарат, фењер, плетене корпе, венци лука и клипови кукуруза.

Након што смо се поздравиле с Беном, уским каменим путићем зараслим у траву пошле смо до доње капије, на другом крају села. Она је некада служила као улаз у утврђење. Одатле се пружа прелеп поглед на долину и корито реке Кири, све до Скадарског језера.

Тако се завршила наша посета том малом селу „небу под облаке”, названом по древној тврђави у чијем је подножју. Нисмо сазнале много више о некада знаменитом граду којим су владали српски престолонаследници спремајући се за управљање државом. Али Аљбана ми је спремила ново изненађење – сусрет са директором регионалне дирекције Министарства културе Албаније Хелидоном Соколијем, с којим смо се среле истог дана у Скадарској тврђави.

„Сви средњовековни градови који су данас позната утврђења, попут Скадра, Дриштa (Дриваста), Сарда и Дања, датирају још из касне антике. У раном средњем веку владари су их поново активирали, јер су им били потребни као контролне тачке са којих су надгледали територију, али и трговину”, објаснио нам је Хелидон.

Скадар је био центар, главно седиште и средиште моћи владара овог подручја. Мањи градови били су сателити Скадра и чинили ободну линију одбране. Зато не чуди што је Дришт освојен годину дана пре Скадра, током друге османске опсаде. Османлијама је било важно да прво освоје околину, а тек онда центар.

У Скадарској тврђави среле смо и Бојана Поповића, управника Галерије фресака у Београду. Он је заједно са Хелидоном снимао документарни филм Мостови кроз време, који ће, како нам је рекао, бити приказан на једној од локалних телевизија.

„Од 9. до половине 14. века позната су имена чак 36 бискупа. Дриваст се развио из античког Дривастума. Када је српски жупан Стефан Немања протерао византијску власт 1185. године, град је прикључен Србији. Брзо се развијао, а 1219. дошао је под јурисдикцију Зетске епархије. Скадар је био престоница, али су престолонаследници Немањића столовали у двору на Дримцу, близу Дриваста, спремајући се за управљање државом.

Године 1242. у продору ка Европи, Монголи су разорили град. Обновила га је Јелена Анжујска, као и многе друге градове у Задримљу и око Скадарског језера”, објаснио је Поповић.

Додао је и да је после смрти цара Душана обласни господар Ђурађ II Стратимировић Балшић 1396. године град уступио Млечанима.

„Деспот Стефан Лазаревић, а касније и деспот Ђурађ Бранковић, успевају да поврате Дриваст у оквире Србије. Према мировном уговору између Венеције и Србије, потписаном 11. новембра 1423. године, након састанка Срба и Млечана у порти манастира Светог Сергија и Вакха код Скадра на Бојани, а потврђеном у Вучитрну и Дривасту – Скадар је припао Млечанима, а Дриваст је постао најважнији српски град у том делу региона. Граница је, према одредбама тзв. Дривашког уговора, обележена рововима, камењем, могилама и групама дрвећа са урезима у кори”, испричао нам је Бојан Поповић.

Од те историјске лекције тог дана, запамтила сам и да је Балша III Балшић, син Јелене Балшић (кћери кнеза Лазара), предао Дриваст на управу деспоту Стефану Лазаревићу. Након његове смрти, град је наследио деспот Ђурађ Бранковић, који је касније изгубио Дриваст од Млечана. Године 1479. град је пао под власт Османлија. Том приликом је претрпео тешко разарање и бомбардовање, због чега је већина становништва напустила Дриваст.

Град је касније поново насељен, али више не као утврђено средиште, већ као мало село – Дришт – које и данас живи у његовом подножју.

Касно тог поподнева, у повратку из Дришта, разговарала сам с Аљбаном о томе колико и ми Срби, али и Албанци, мало познајемо своју заједничку историју – време у којем су просторима на којима и данас живимо управљали владари који су били наши краљеви, деспоти и цареви – како српски, тако и албански, приморски, далматински.

Један од најлепших примера тог заједништва свакако је Јелена Анжујска, која је обновила многе градове у области Задримља – некадашњој територији која је обухватала десну обалу Дрима, од града Љеша па све до Скадарског језера. А ту се, како нам рече Хелидон, налазе и друга важна средњовековна утврђења: Сард, Дањ, Раш-кула...

Али то је прича за неки нови пут.