Бункер за крај света: како је Западна Немачка планирала да преживи атомски рат

Дан је толико леп да се већ кајем што сам на сајту Музеја купио карту за тачно одређено време. Могао сам да седим негде међу чокотима, на клупи, и да посматрам како се Долина Ара купа у јутарњој светлости. До термина имам још сат времена па изађем из воза станицу раније да бих пропешачио цели пут испод брда под виноградима, потом и путем који води навише. Нема много људи на обележеној стази. Ту и тамо прође понеки аутомобил. Пешачка пречица води десно. После последњег, краћег али стрмог успона испред мене се отвара плато. Једна грађевина је посађена у подножје пошумљеног брда.

Успео сам да наручим еспресо у кафеу поред улаза. Нисам знао шта ме унутра чека.

Добро, знао сам да се ради о атомском заштитном бункеру из времена Хладног рата. Смисао бункера је био да обезбеди способност деловања државе и у ванредним околностима. Боље речено, он је морао да обезбеди да немачка држава усред нуклеарног Армагедона може наставити да функционише и командује Бундесвером.

Подземни ходници су били дугачки 17,3 километра. Само 203 метра је данас доступно посетиоцима.

Видим да људи полако стају у ред за улаз. Платим осредњи еспресо па пођем и ја у бункер. Од улазног пулта – не знам да ли је у овој грађевини примерен израз рецепција – воде нас чланови Завичајног удружења „Стари Арвајлер".

У сали за пројекције приказује се филм о настанку бункера, одустајању владе од његовог финансирања и напокон о претварању дела подземља у музеј. Седим неко време и гледам документарац.

Прозивају моју групу. Симпатичан господин, наш водич, најпре нам каже да ћемо видети само мали, али репрезентативан одсечак онога што је некада био највећи подземни комплекс Немачке. Сваких педесетак метара он ће застајкивати и објашњавати сврху просторија које видимо.

Већ је званичан улаз у бункер импресиван. Улазимо у подручје у којем је ванредна државна управа са укупно 3000 запослених могла да издржи најмање 30 дана без додира са спољним светом. Сложени систем филтрирања воде из два сопствена бунара, исто тако паметно замишљен систем филтрирања ваздуха. На површини, од које нас дели 110 метара стене, у случају атомског напада затворили би се сви вентилациони доводи каменим чеповима од по неколико тона. Херметички затворен, бункер би продисао кроз филтере тек за неколико дана, када би се појавила потреба за додатним ваздухом.

У исто време, затварала би се врата главног улаза, пред којима слушамо ову причу. Челично-бетонска врата компаније МАН, тешка 25 тона. Замишљам звук сирене, покретање челичне грдосије и шкљоцање у тренутку када зупци упадну у лежиште. Између њих, који су иза 25 тона челика и бетона и нас, отворио би се понор. Њима је поклоњено време од годину дана. Ми бисмо били спржени у кратком времену, колико је потребно ударном таласу да нас пронађе.

У срцу брда

Наравно, комплекс је био снабдевен сопственим генераторима електричне енергије. У бункерској кухињи дивио сам се казанима за које сам најпре мислио да служе кувању војничких јела. Али водич нам је објаснио да су то казани за кафу. Мора да је њен мирис за време вежби будио цели мравињак, од канцелара до механичара. Наравно, залихе кафе. Уља, брашна, шећера. Макарона. Пиринча. Пасуља. Све врсте конзерви.

Питао сам се куда иду испарења из кухиње. Када је напољу Хирошима, онда не можеш да одшкринеш прозор и проветриш. Немам времена да питам, Већ идемо даље. Пролазимо и поред тоалета.

Онда стижемо до дела за који сам најпре мислио да су обичне кабине са тушевима. Али нису. За тренутак када неко мора да изађе на радиоактивну површину и види у каквом је стању постапокалиптични свет, па да се врати и то исприча, уређени су тушеви за деконтаминацију. И овде су на све мислили. Иза прозорчета које гледа у тушеве вероватно је дежурни војни лекар посматрао тела оних који су управо били на површини земље претворене у пакао. Дужност му је, вероватно, била да већ на основу посматрања уочи када је неко јако озрачен, па му под млазом воде опадају коса и делови коже.

Да би видик био чист, на стакло које би се сигурно замаглило од паре, постављен је брисач. И тај брисач на прозору деловао је потпуно надреално. Помало смешно, помало потресно.

Ходници бункера су више пута били испресецани додатним челичним вратима. За случај да један део ходника буде угрожен, челична врата би га одсекла. Као пантљичара која одбацује чланке. Негде би се ходници гранали, да би се опет спојили. Само да однекуд не наиђе неки Минотаур, као у подрумима Кнососа.

Водич нам препричава анегдоте са вежби. Неки конзервативни баварски посланик је изјутра залутао тражећи сопствену канцеларију. Када се потпуно унезверио, морао је да пита особље. Једва су му објаснили како да нађе свој радни сто. 936 спаваћих и 897 канцеларијских просторија. И око 3.300 челичних врата која је тешко разликовати.

Осим тога постоји више нивоа ходника. Радни ниво са канцеларијама, зборним местом, командном централом. На нивоу са спаваоницама, право на засебну собу имали су само председник државе и премијер. Мада су и те собе изгледале као затворске ћелије, заиста су представљале привилегија у ситуацији када су спаваонице имале најмање четири кревета.

Сместити 3.000 људи под земљу и организовати живот и рад представљало је прави логистички изазов. Али у том микрокосмосу огледао се велики свет на површини, препуштен уништењу. Зубарска столица. Фризерски салон. Амбуланта. Чак је постојала и биоскопска просторија. На једној табли још увек стоји репертоар из давних времена: Монти Пајтон – житије Брајаново. Маратонац са Дастином Хофманом. Ратне игре, филм који тематизује софтверску грешку као узрок атомског рата. Већину тих филмова сам гледао. Нисам тада, у југословенским биоскопима, ни слутио да су исти филмови предвиђени за разбибригу у западнонемачком елитном атомском бункеру.

Идеја за бункер рођена је још педесетих, када се немачки канцелар звао Аденауер. Бункер је започет у његовом последњем мандату, 1960. Градња је настављана под наредна два шефа немачке владе, да би био потпуно завршен под Вилијем Брантом 1972.

Влада је 1997. одустала од бункера, чије одржавање је коштало 20 милиона марака годишње. За одржавање и рад комплекса око 180 људи је стално радило у три смене. Због тајности запослени су регрутовани само у региону и обавезивани на строгу поверљивост.

Занимљиво је да језгро бункера сачињавају тунели који су пробијени за железницу још почетком 20. века. Два стара тунела железничке пруге су изградиле Пруске државне железнице у припреми за Први светски рат. Пруга никада није пуштена у саобраћај. После завршетка рата и окупације Рајнске области радови су обустављени. Након повлачења окупационих трупа у јулу 1929. градња је неко време настављена.

Са светском економском кризом градња је 1930. коначно обустављена. Али 1935. ту су се почели узгајати шампињони. Ускоро је то постало највеће узгајалиште шампињона у Трећем рајху. Рат је смањио, па угасио производњу. Од ратне јесени 1943. у тунелима раде фирме војне индустрије, заштићене од савезничких бомби. Пред крај рата становништво је од бомби бежало овде, под земљу.

Симулација смака света

У Бункеру су од 1966. сваке друге године под руководством Натоа одржаване вежбе. Оне су се састојале од спуштања под земљу политичара и војног руководства – понеки министар је заиста учествовао у томе, остали су били државни чиновници који су за ту прилику добијали симболична звања и функције. У реалним условима живели су у овом подземном граду и обављали све оно, што би радила немачка влада после атомске апокалипсе.

На понеком углу, код степеништа стоји – телефонска говорница. Убациш новчић и назовеш: „Хало, има ли живих?" Командна централа са електроником од пре пола века изгледа ми симпатично. Један старији човек из групе каже: „Па ово је као у серији Звездане стазе!" Сада разумем сопствену реакцију. Мора да и мене ово место подсећа на Ентерпрајз. Само још недостаје Спок са својим шиљатим ушима.

Ко би све добио карту за Нојеву барку? Пре свега председник државе и његов кабинет, канцелар и његова канцеларија, као и представници горњег парламентарног дома – Бундесрата. Посланици Бундестага, али смањен број. Осим тога, било је места за 11 од 16 министара. Немачка је изразито федерална земља, па би све владе тадашњих десет покрајина Западне Немачке такође сишле у атомско склониште. Мислили су и на владе округа. Што се тиче градских влада, било је места за 84 од 327. Као и за представнике 177 општина од њих 8.500.

Наравно, под земљу би се спустили штабови тајних служби, Уставне заштите, полиције и пограничне контроле, радио и телевизија, савезна пошта и централна банка, луке, „Луфтханза“, одабране болнице и универзитети, индустријска удружења, представници концерна и виталних производних грана.

У војној области би пет главних штабова главних родова војске добили улазницу за бункер, али и низ команди нижег нивоа.

Још пре пола века људима на власти било је јасно да пројекција моћи у становништво није могућа без медија. Зато је под земљом било места за мали, али функционални студио са камерама јавног сервиса.

Док наш водич све ово објашњава, замишљам избушено брдо пуно политичке елите. Сигуран сам да постоје земље које би радо позајмиле овакав бункер, па када њихова политичка елита сиђе под земљу, затворили би све улазе и прогутали кључ.

Плава нога?

На вежбама атомског смака света Нато је употребљавао различита кодна имена за земље које би биле укључене у нуклеарни сукоб. Земље Варшавског пакта су биле означене као "Orange“. Аустрија је била "Braunland“. Смеђа земља. Бугарска је "lime peel“ – кора лимете. Пољска није баш добро прошла: Dust bin – канта за смеће. Шведска је Grey Land. Сива земља. Швајцарска је Kid stuff.. На енглеском је то колоквијални израз за нешто што би и деца могла лако да обаве. Рецимо, „мачији кашаљ“. Мађарска је добила звучни назив Mercedes Benz. Финска је била "White Land“ – Бела земља. Чешка је најбоље прошла – Rolls Royce.

Не знам шта да мислим о кодном имену за Југославију: Blue Leg. Плава нога. То је назив за једну егзотичну стоногу. За одређену врсту морских ракова. Жаргонски је то на енглеском израз за претерано интелектуалну жену, штреберку. А онда дођем и до одреднице која може да се повеже са Југославијом. Ова кодна имена потичу из осамдесетих. „Плава нога" је назив за Phlegmasia coerulea dolens. За дубинску тромбозу вена због које нога поплави. Можда лева Титова нога која му је ампутирана јануара 1980?

Скоро да не могу да поверујем да је та врста цинизма била присутна у високим војним круговима. С друге стране, све то звучи веома британски. Негде сам прочитао да су амерички генерали другачије бројали мртве у случају атомског рата. Милион мртвих били су тек један „big body“ – велико тело. Свакако је практичније да се каже – уништили смо 15 великих тела него да се изговори: „Убили смо 15 милиона људи“.

Како год, Југославија је на војној карти Натоа била плава нога.

Џаба су кречили

Од 2008. је познато, да би бункер издржао само експлозију бомбе јачине око 20 килотона. То је отприлике снага бомбе бачене на Хирошиму. Данас знамо да су још 1962. тајни извештаји рачунали са 250 пута јачим оружјем. Дакле, било је јасно да би комплекс у случају нуклеарног напада доживео колапс. Али пројекат је настављен из „политичких разлога".

Три милијарде тада тврдих немачких марака улудо слупаних у Нојеву барку на којој би се сви подавили? Изгледа да су неке особине политичке касте универзалне и вечне.

Владин бункер у долини Ара трудио се да буде потпуно тајни грађевински пројекат. Могло би се рећи да је то била и најбоље чувана грађевинска тајна у историји Савезне Републике Немачке. На крају баладе ће се испоставити да је једина тајна која је сачувана заправо потпуна бесмисленост пројекта, ако се узме његова основна намена.

Потпуна тајност ионако није била могућа због обимних грађевинских радова. Не треба онда да чуди то што је овај подухват распалио народну машту у околним селима и варошима. Једни су причали о подземном луксузном тржном центру. Други о подземном борделу. Свако очито о ономе што би радо имао у близини. Такође се стално причало о подземној вези између Бона, тада главног града државе и владиног бункера. Из Бона је наводно до самог бункера саобраћао чак и метро.

Министарство државне безбедности Источне Немачке је било подробно информисано о постојању бункера и унутрашњим приликама. Њихов шпијун Лоренц Бецинг радио је као мајстор у бункеру. Доцније је пребегао у Источну Немачку, а после пада Зида у Совјетски Савез. Када се вратио у Берлин – у главни град уједињене земље – био је превише стар да би му се судило за велеиздају, иако је био оптужен.

Размишљам о чињеници да бункер не би могао да заштити политичку елиту и да је противник то знао. Силажење главних органа власти под земљу би заправо био самоубилачки чин. Да сам ја противник, прво бих гађао у главу.

Из бункера сам изашао у блистав дан. Беле раде су пронашле свој пут до сунчеве светлости. Винородно побрђе као да ми својом прозрачном лепотом, потпуно супротном подземљу из којег сам изашао, говорило да је човек чудна зверка. Прави бомбе које могу да униште врсту. Онда гради бункере, надајући се да ће понеко, као старозаветни Ноје, спасити своју породицу од потопа. Иако знају да човечанство брже напредује у деструктивној технологији, него у заштити од ње. И да је овакав бункер само орахова љуска, не Нојева барка, само илузија да се нешто може учинити.

„Не знам којим оружјем ће се водити Трећи светски рат, али у оном после њега бориће се тољагама и камењем". Овај цитат приписују Алберту Ајнштајну.

Деца цвећа су управо тих година када је настајао бункер покушала да љубављу зауставе атомску претњу самоуништењем. Када су та деца одрасла – нека од њих су чак и заволела бомбе.