Одмотавање вечности: Ретка позлаћена египатска Књига мртвих изложена у Бруклинском музеју у Њујорку

У античком свету, путовање до вечног блаженства није било лако. За Грке, морали бисте да стопирате са Хароном преко реке Стикс и надате се да сте једна од ретких срећних душа које су стигле до Елизијума.

Ако сте живели међу древним Астецима, ваше путовање до Миктлана укључивало је бројне потешкоће. Пењање на планину направљену од опсидијана и прелазак пустиње где није било гравитације и шибани јаким ветровима.

За старе Египћане, путовање у загробни живот укључивало је путовање испуњено опасностима где је ваша памет била тестирана на сваком кораку – они који су имали довољно среће да прођу кроз њега, седели би пред богом Озирусом и 42 друга божанства док би им се срце било тешко као једно перо.

Ако би ствари кренуле по злу, вашу душу би прогутала застрашујућа богиња по имену Амит, састављена од лава, нилског коња и крокодила (три створења која су највероватније јела старе Египћане).

Зато не чуди што су Египћани развили колекцију од око 160 бајалица намењених да помогну мртвима да стигну до раја. Данас позната као Књига мртвих – кованица немачког професора из 19. века, др Карла Рихарда Лепсијуса, која је, привлачнија од египатског дословног превода „Књига изласка по дану“ – 2.000 година стара копија текста сада је изложена у Бруклинском музеју у изванредној пуној, позлаћеној верзији.

„Ова посебна Књига мртвих је позлаћена и комплетна, што је невероватно ретко“, истиче египтолог Јекатерина Барбаш, која, пре него што је радила на овој изложби, никада није видела позлаћени папирус током деценија истраживања древног Египта.

Од усмене традиције до књиге

Пре хиљада година, стари Египћани су почели да пишу бајалице на зидовима гробница у нади да ће мртвима помоћи на путу до раја. „Постоји дуга традиција верске књижевности, која сеже до текстова записаних у пирамидама у трећем миленијуму пре нове ере“, објашњава Барбашова. „Постоје и докази да су раније били део усмене традиције.“

Временом су се ови текстови ширили, на крају сакупљени у један свитак. Они који су били довољно богати да га приуште тражили би од писара да направи њихов сопствени примерак Књиге мртвих, који би се затим могао користити у погребним обредима за преминулог члана породице.

„Различита поглавља књиге баве се различитим темама. Неке од текстова би користили живи, попут заштитних текстова од ствари попут шкорпија, крокодила или инсеката. Други текстови би се могли рецитовати током мумификације или сахране, а постојали су чак и магични који помажу духу да се трансформише у различите ствари и путује између светова.“

Дуго путовање и херојски подухват

Копија Књиге мртвих у Бруклинском музеју има дугу и сложену историју. Датирана некада између 340. и 57. године пре нове ере, свитак је у Америку донео у 19. веку британски лекар по имену Хенри Абот, који је организовао огромну изложбу египатских артефаката, надајући се да ће пронаћи купца за свитак.

То се показало неуспешним, иако је свитак успео да привуче пажњу песника Волта Витмана. Свитак је на крају доспео у посед Њујоршког историјског друштва (сада познатог као Њујоршки историјски музеј), а 1948. године у руке Бруклинског музеја.

Двехиљадитих је предузет херојски подухват да се папирус одвоји од киселе подлоге на коју је био постављен и пронађе начин да се конзервира за будуће генерације.

Конзерватори су користили гелове да би контролисано влажили свитке и успели су да одвоје навлажени папирус од подлоге. Затим су га поново поставли на посебан суперфини јапански папир, који може бити дебљине само 0,02 мм по листу.

Злато као симбол поновног рођења

Чињеница да су многи делови овог примерка Књиге мртвих позлаћени односи се на сврху текста и древна египатска веровања о злату. Одређени делови папируса, попут слика круна, сунчаних дискова и светилишта, позлаћени су како би се означио њихов значај. Поред тога, стари Египћани су повезивали злато са концептима поновног рођења и постајања божанством, тако да би имало смисла позлатити делове примерка Књиге мртвих.

„Стари Египћани су веровали да богови имају златну кожу, сребрне кости и косу од лапис лазулија. Злато не тамни, па је за њих било повезано са вечношћу и божанским. Постојао је и аспект да је једноставно отмено јер сте могли да га приуштите“, објашњава египтолог.

Не постоје два иста примерка Књиге мртвих

Пошто је било мало консензуса о томе који текстови треба да буду укључени у Књигу мртвих, а такође и због јединствене природе појединих писара, сваки примерак књиге се разликовао од осталих.

Димензије самог свитка би варирале, као и одабрани текстови, редослед у којем су се налазили, па чак и појединачни избор речи и правопис.

„Писари би понекад давали алтернативне текстове у истој верзији књиге. Када дођете до дна странице, можете видети да пише: 'О, Боже, понестаје ми простора!' покушавајући да све уклопе. Мука је за читање, али је људски. Све је тако лепо на њему, као чипка је, паукова мрежа. Тако је крхко, замршено и лепо. Једноставно је невероватно“, закључује Јекатарина Барбиш.