Неко слави Светог Луку, а неко обележава Ноћ вештица – глобални бизнис вредан милијарде долара

Етнолог Весна Марјановић и стручњак за искуство потрошача Миљан Премовић објашњавају како се обичаји мењају, зашто су маске привлачне различитим генерацијама и због чега прихватање нових празника не значи нестанак традиције.

Док се у многим домовима у Србији данас обележава Свети Лука, једна од честих породичних слава, у бројним земљама припремају се костими, маске и бундеве за Ноћ вештица. Иако на први поглед немају много заједничког, ова два обичаја отварају питање односа према традицији, њеног очувања и промена које доноси савремено друштво.

Етнолог Весна Марјановић истиче да је важно разликовати црквене празнике од обичаја који су током времена добили другачије облике и значења. Како наводи, поклапање Светог Луке и Ноћи вештица уочи Свих светих последица је различитог рачунања времена по календарима.

„Данас се прославља Свети Лука и онај ко слави, он ће славити Светог Луку. А ко има и омладину, они ће вероватно вечерас ићи на неку журку или неки маскенбал, што ја не видим ништа лоше“, рекла је Марјановићева.

Она је објаснила да је Ноћ вештица повезана са келтском традицијом, али и са обичајима који су постојали у различитим културама, укључујући и нашу. Према њеним речима, поворке под маскама представљају предхришћански ритуал који се временом мењао и прилагођавао.

Подсетила је да су келтски народи, као и други северни народи, 1. новембар обележавали као почетак зиме, док се у нашим обичајима такође могу пронаћи веровања о сусрету живих и покојних у одређеним периодима године.

„Можемо ову ноћ да поредимо, рецимо, са Бадњом ноћи, кад се верује, а ово је било, ако одемо у далеку прошлост и ако се вежемо за Келте, они су славили, као и сви северни народи, 1. новембар као почетак зиме“, објаснила је етнолог.

Додала је да и у Србији постоје обичаји маскирања и обиласка домаћинстава. Такве поворке, како је навела, могу се срести од Бадњег дана до Богојављења, али и на Белу недељу.

Од келтског обичаја до глобалног комерцијалног феномена

Ноћ вештица је у Сједињене Америчке Државе стигла захваљујући ирским имигрантима, а временом је добила нове садржаје и постала велики тржишни догађај.

Миљан Премовић, стручњак за искуство потрошача, указује на то да су маркетиншки тимови препознали потенцијал већ постојећег обичаја и развили га у догађај који данас траје недељама, а понегде и месецима.

„Он није био у оваквом обиму од почетка и временом је постао, у суштини, један шопинг догађај који траје неколико недеља, а негде и неколико месеци“, рекао је Премовић.

За ширење овог феномена било је потребно неколико деценија. Његову предност, како објашњава, представља то што је осмишљен тако да буде једноставан за учествовање, препознатљив и визуелно упечатљив.

„Његова велика снага је тај што је, у ствари, универзалан. Он је осмишљен тако да буде универзалан, да буде јединствен и има снажан визуелни ефекат. Дакле, оставља визуелно јак утисак на појединца. И, што је врло важно за овакве догађаје оваквог типа, једноставан је за учествовање“, навео је Премовић.

То значи да је за учешће довољно прихватити основни концепт – маскирати се, украсити простор или присуствовати некој од организованих забава.

Тржиште Ноћи вештица у Америци вреди 13 милијарди долара

Комерцијални значај Ноћи вештица посебно се види у новцу који се током овог периода троши на костиме, слаткише, украсе, забаву и друге производе.

„У САД-у то тржиште вреди око 13 милијарди долара. Дакле, око 13 милијарди долара се потроши у оквиру ове кампање. У Европи је то нешто мање, негде око две милијарде евра“, навео је Премовић.

Како је оценио, у САД се чини да овај празник достиже зрелу фазу потрошње, док европско тржиште, иако мање, бележи стални раст из године у годину.

Највећу корист од оваквих догађаја имају кондиторска индустрија, индустрија забаве, ресторани, хотели и малопродаја уопште.

Премовић истиче да компаније не могу саме да створе обичај који ће прихватити велики број људи, али могу да искористе нешто што већ постоји, да га обликују и прилагоде својим пословним интересима.

„Маркетинг тимови не могу да креирају такав догађај од почетка, али могу на основу нечега што већ постоји да га развију, обликују и прилагоде својим идејама, што се десило са овим догађајем“, објаснио је он.

Премовић је указао и на разлику између празника који имају снажну културну основу и оних чији опстанак у великој мери зависи од комерцијалног садржаја.

„Колики је неки празник, у суштини, има културну вредност, може да се види по томе да ли би он опстао ако би се из њега у потпуности изузео комерцијални део“, рекао је Премовић.

Као пример навео је славу и Божић, за које сматра да би наставили да постоје и без комерцијалних садржаја, као што су опстајали и раније.

Зашто су маске привлачне деци и младима

Ноћ вештица посебно је прихваћена међу млађим генерацијама, којима су маскирање и костимиране забаве привлачни као облик дружења и забаве.

Весна Марјановић сматра да маска има сложеније значење од обичног прерушавања. Она не мора да значи да човек постаје неко други, већ може да му омогући да покаже оно што иначе задржава у себи.

„Мисле да могу да буду неко други под том маском, а заправо, маска је далеко озбиљнији, комплекснији феномен. Када се човек преруши, он лакше само избаци оно што носи у себи, а не да постаје неко други“, објаснила је етнолог.

Навела је да је маскирање прихватљиво и деци у вртићима, али и студентима, који су се раније окупљали и организовали маскенбале у приватним просторима, а касније и у салама.

Марјановићева сматра да у прихватању овог обичаја у Србији нема ничег спорног, јер је он добио облик секуларне забаве, без непосредне везе са црквом.

„Не видим ништа лоше, јер то код нас, како се прихвата, јесте нека врста секуларног празника. Нема везе са црквом. И нисмо уопште угрожени“, истакла је она.

Нови обичаји не значе нестанак домаће традиције

Једно од питања које се често поставља јесте да ли прихватање празника и обичаја из других култура може да угрози домаћу традицију.

Весна Марјановић сматра да таква опасност не постоји и да различити обичаји могу да постоје истовремено. Породични празници и традиционална окупљања имају своје место у друштву, јер се њихове вредности преносе у породици, а затим и у широј заједници.

„Итекако могу паралелно да теку, јер, како одрастамо у једној култури, ми учимо о тековинама те културе, поготово у оној микро средини, породици, па касније и у друштву. Тако да сви наши велики обичаји, где се окупља породица, они имају неку своју вертикалу и те вредности се уче од микро до макро плана. А ово је једна врста забаве“, рекла је Марјановићева.

Она је оценила да страх од прихватања нових обичаја понекад прати и њихово погрешно представљање.

„Страх је моћно средство, тако да се многи боје, плаше, али нема ту места неком страху да ће то да створи неку девијацију у друштву. Неће“, нагласила је етнолог.

Додала је да људи који живе и раде у другим државама, међу становништвом католичке или протестантске вероисповести, понекад желе да део обичаја које су тамо прихватили пренесу и у средину из које потичу.

Као пример навела је и однос према Светом Валентину и Светом Трифуну, око којих се сваке године отварају сличне расправе.

Обичаји опстају ако су важни за заједницу

Традиција није непроменљива категорија. Обичаји се мењају, прилагођавају времену и друштву у којем се практикују, а неки временом потпуно нестају.

Према речима Весне Марјановић, од тога колико су важни за заједницу зависи и да ли ће опстати вековима.

„Могу да опстану ако је то од значаја за заједницу. Ако је значајно за заједницу, то опстаје. Ако није, то се губи“, објаснила је она.

Ипак, чак и када одређени обичаји престану да се практикују у свом изворном облику, њихови поједини елементи могу да остану сачувани у другим деловима културе.

Као пример навела је дечје игре, у којима се и данас могу препознати елементи некадашњих свадбених, божићних и погребних обичаја.

Говорећи о породичној слави, Марјановићева је истакла да се њени обрасци разликују од једног краја Србије до другог. Истраживања су показала да су у појединим деловима земље сачувани архаични елементи славске праксе, док су у другим крајевима они временом промењени.

„Имате архаичних образаца славе, то је доле око Лесковца, Пирота, до Књажевца, рецимо, и Крушевца имате баш архаичну симболику породичне славе. А што идете више ка северу, где је црква имала свој удео и дала своје обрасце понашања, оно се губи“, навела је Марјановићева.

Објаснила је да се разлике виде и у начину припреме славске трпезе, од средина у којима постоје три или четири култна славска хлеба и колача до Војводине, где таквих обичаја уопште нема, или су се појавили касније под утицајем цркве.

Због тога, како је закључила, о слави и другим традиционалним обичајима не може се говорити као о једнообразној пракси која је свуда иста.

Промене су саставни део традиције, али опстанак обичаја зависи од тога колико су они важни за заједницу која их чува. Док Ноћ вештица све више добија комерцијалне размере, породична слава и други обичаји настављају да имају своје место у културном и породичном животу.