Када ћемо престати са уништавањем водотокова

Професор наглашава да у случајевима овако масованог помора рибе, као што се догодио на реци Топлици, значи да је цео екосистем практично изумро. Најчешће узрок помора рибе није директна интоксикација, додаје др Симоновић, већ зато што је покупљен кисеоник из воде која је ионако врућа и угињавају други организми у води те долази до наглог пада количине кисеоника због труљења.

„Разређене загађујуће супстанце у летњем периоду на тај јад од кисеоника који постоји у води додају се још и те загађујуће супстанце у великој концентрацији које такође могу директно да убију рибу или могу да је на неки начин оштете, да оштете шкрге и да директно врше интоксикацију, и онда оне ем што не могу да дишу, ем што немају шта да дишу и на крају угину“, објашњава професор.

За обнову аутохтоног рибљег фонда потребно је доста времена. Најчешће се он обнови када се поправи квалитет воде, па из већих токова у притоке уђу рибе у празан простор који је доступан. Међутим, да се сама количина рибе надомести потребно је четири, пет, па и шест година у зависности од структуре и од типа рибљег фонда који постоји у тим рекама које су страдале загађењем.

То су углавном загађења средњих водотока који су у Србији најчешћи, али имамо и друге видове лошег управљања водама, односно лошег понашања и односа према водама.

Недавно смо били суочени са подацима које је саопштила аустријска комисија која је испитивала Дунав. Морамо имати у виду да је Дунав крајњи реципијент свих водотокова из централне Србије и Војводине и уопште није изненађујуће да је његово стање овако лоше што се показало и на досадашњим анализама које смо радили на рибама дуж тока Дунава, Саве и других река у Србији, наглашава гост Јутарњег програма.

Поправити квалитет водотокова није тако једноставно извести. Потребно је да се многи чиниоци склопе. Пре свега је неопходна одлука на државном нивоу да се са оваквом праксом престане.

„У досадашњим случајевима загађења постављало се питање хоћемо ли затворити фабрике и лиштити раднике посла или ћемо наставити са оваквом праксом. Очигледно је шта смо изабрали“, наводи професор Предраг Симоновић.

Наша законодавна регулатива сасвим адекватно покрива ову проблематику. Као и у свим сферама друштва, примена је проблематична. А да би се примена догодила морају различити надлежни органи да учествују у томе, односно, да раде свој посао, сматра професор Симоновић.

У Србији су најугроженије јесетарске врсте. Кечига је стављена под трајну заштиту, али и поред тога што су рибари дужни да их враћају у воду, систем евиденције риболова се, такође, не спроводи.

Јесетарске рибље врсте нису угрожене због загађења, оне су угрожене, пре свега моруна и друге јесетарске врсте, због изградње Ђердапа. Брана је изграђена без пролаза тако да оне нису могле да одлазе на плодишта, а изградњом акумулације добар део тих плодишта је уништен и не постоји више.

„Са научне стране се улажу велики напори да се рестаурирају одређена плодишта или да се направе нова, и наравно, да се направи рибља стаза како би разне врсте јесетре могле да пролазе. Међутим, делује да се закаснило са тим мерама, а поред тога, са друге стране Ђердапске бране, са румунске стране, постоји веома интензиван легалан риболов, али и са наше“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму, професор Биолошког факултета др Предраг Симоновић.