Фосил који је 40 година збуњивао научнике – древни инсект имао је чак 24 ноге

Понекад је за велико научно откриће довољно поново погледати нешто што је већ деценијама познато. Тако је и са фосилом откривеним 1985. године у стенама западног Тексаса.

Створење је било сачувано као таман отисак на тамној стени, са детаљима које је било изузетно тешко разазнати. Неколико година после открића научници су га сврстали међу младе примерке врсте Tesnusocaris goldichi, древног воденог зглавкара сродног данашњим шкампима и раковима.

Требало је да прође око четири деценије да се испостави да су гледали у нешто сасвим друго.

Нова анализа, објављена у часопису Nature, показала је да фосил припада до сада непознатој врсти раног инсекта, названој Chosha praecursor. Живела је пре око 324 милиона година, а њено тело било је необично чак и за веома ране инсекте: имала је чак 24 ножна наставка, односно далеко више од шест ногу које повезујемо са савременим инсектима.

Још необичнија је њихова грађа. Биле су налик веслима, док је задњи део тела имао особине које више подсећају на водене зглавкаре.

И управо у том необичном споју можда лежи најважнији део приче.

Инсект који није личио на инсекта

Погрешна идентификација фосила није била без разлога. Отисак је пронађен у слоју стене у којем су били присутни и други примерци Tesnusocaris, а сам фосил је био изузетно тежак за читање. Делови тела важни за препознавање врсте били су готово сакривени у структури стене.

Постојале су, међутим, сумње да објашњење са младим раколиким зглавкаром није исправно. Због тога су истраживачи поново анализирали фосил, овог пута уз помоћ снимања под укрштеном поларизованом светлошћу.

Та техника је смањила одсјај и омогућила да се виде ситнији детаљи који су на ранијим снимцима били много теже уочљиви. Уз анализу морфолошких особина и еволутивних односа, ти детаљи су довели до нове класификације.

„Наша филогенетичка реконструкција издваја C. praecursor као хексапода, снажно подржавајући његово место међу раним гранама еволуције инсеката“, написали су истраживачи у раду објављеном у Nature.

Хексаподи су зглавкари чије име потиче од грчких речи за „шест“ и „стопало“, а инсекти су њихова најпознатија група. Управо зато је необична грађа Chosha praecursor толико занимљива: иако припада раној линији инсеката, није имала тело налик ономе што данас препознајемо као типичног инсекта.

Истраживачи су, поред овог фосила, поново размотрили и друге загонетне фосиле хексапода. Међу њима је Leverhulmia из девонског периода, као и два још неопсиана карбонска фосила из локалитета Мазон Крик у Илиноису.

Резултат је слика раног периода еволуције инсеката у којој су телесни облици били далеко разноврснији него што би се могло закључити посматрањем данашњих врста.

„Ревизија три друга загонетна фосила хексапода показује разноврсну организацију тела код палеозојских бескрилних инсеката“, наводе аутори. Другим речима, први инсекти нису нужно изгледали као њихови савремени потомци.

Да ли су први инсекти живели између воде и копна?

Најзанимљивији део новог открића можда није број ногу већ оно што оне говоре о начину живота овог древног инсекта.

Chosha praecursor имала је необичне наставке на трбуху, налик шкргама. У комбинацији са другим особинама фосила, то указује на могућност да је живела у влажном, полуводеном окружењу.

„Необични трбушни наставци Chosha, налик шкргама, указују на полуводени начин живота код бар неких матичних инсеката и мењају наше разумевање настанка морфолошке организације инсеката“, написали су научници.

То је важно због једне велике празнине у познавању ране историје инсеката.

У фосилном запису хексапода постоји такозвани „хексаподни јаз“ – период од око 80 милиона година у којем недостају фосилни докази који би могли да повежу познате најраније облике са каснијом еволуцијом инсеката.

Истовремено, процене засноване на молекуларним сатовима, које користе генетичке разлике међу данашњим врстама за процену времена њиховог раздвајања, понекад указују на знатно старије порекло.

Нови фосили не попуњавају целу празнину, али пружају важан део слагалице.

„Заједно, ови фосили матичних група представљају најраније неспорне инсекте и делимично усклађују несагласност између процена молекуларног сата и фосилног записа“, наводе аутори.То отвара и занимљиву могућност о условима у којима су живели најранији инсекти.

Запис прелазне фазе

Ако су облици попут Chosha praecursor заиста били полуводени, њихова еволуција можда није почела наглим преласком из воде на суво. Могуће је да је освајање копна било постепено и да су неки од најранијих инсеката живели уз обале, у мочварним и другим влажним стаништима.

Њихово тело тада више не изгледа као необична грешка еволуције, већ као запис једне прелазне фазе. И ту је можда највећа вредност фосила који је деценијама био погрешно идентификован.

Истраживачи га описују као један од најстаријих неспорних инсеката и сматрају да такви фосили могу да помогну у разумевању начина на који су се зглавкари постепено прилагођавали животу на копну.

„Препознати као матична група Ectognatha, ови фосили представљају најстарије инсекте“, пишу аутори. „Они тако помажу да се затвори празнина у раном фосилном запису инсеката и пружају важну тачку за калибрацију студија о преласку зглавкара на копно".

Фосил стар 324 милиона година зато није само прича о једном необичном инсекту са 24 ноге. Он показује и колико научна слика прошлости може да се промени када се стари доказ погледа новим методама.

Некада су у тамном отиску стене видели младог раколиког воденог зглавкара. Данас у њему виде један од раних трагова еволуције инсеката.