Не треба сваки брак спасавати – како препознати однос који може да се поправи и онај из којег треба отићи

Брачни терапеут Николас Персел пореди односе међу партнерима са биљкама – и једнима и другима потребни су брига и пажња да би опстали. Ипак, док занемарена биљка релативно брзо пропада, брак без пажње може да траје годинама, па и деценијама.

Искуство из терапеутске праксе показује да неке бракове, чак и када изгледају као да су пред крајем, партнери могу да врате у живот. Другима, међутим, нема помоћи и тада је савет терапеута да се окончају. Јер, као што неће свака биљка процветати, тако ни сваки брак не треба спасавати.

Брига и пажња, основни предуслови за опстанак и биљака и односа, недостају у многим браковима који упркос томе преживљавају. Парсел такве односе назива „браковима кактусима“ – живи су, али је тешко објаснити како.

Један од таквих примера били су Џес* и Пит*. Одгајили су децу, годинама редовно одлазили на посао и испуњавали свакодневне обавезе. На послу је, међутим, лакше – неко јасно одреди шта се од запосленог очекује. У браку таквих упутстава нема.

Испоставља се да је занемаривању потребно много више времена да уништи брак него башту. Када се партнери сете како да буду нежни, пажљиви и пуни љубави, „кактус“ поново почиње да напредује. Понекад чак и процвета, што уме да изненади и саме партнере, али и терапеута.

Међутим, није сваки брак који се бори за опстанак само занемарени кактус. Понекад се, како то терапеут описује, „земља укисели“, а понекад су „корени пресечени“. Вода не може да стигне до пресеченог корена.

Посматрани са стране, занемарен брак, однос испуњен презиром и онај у којем постоји злостављање могу да изгледају слично – партнери су тихи, удаљени и несрећни. Када се погледа шта се заиста дешава међу њима, разлике су огромне, напомиње Персел.

Када се „земља укисели“

Пример таквог брака су Дајана* и Томас*, који су заједно више од 30 година. Њихове свађе временом су постале сценарио који ниједно од њих није умело да прекине. Она би повисила тон, он би јој исправљао граматику, она би му узвратила примедбом на његов задах. Постао је то својеврстан систем размене увреда у којем нико не побеђује.

У таквом односу, истиче Персел, нема невине стране.

У основи проблема је својеврстан „механички квар“ брака. Презир постаје подразумевани начин комуникације, док се губи способност поправљања односа – она мала, свакодневна извињења и гестови којима здрави парови решавају неспоразуме, често а да тога нису ни свесни. Када тај механизам престане да функционише, ништа се више не превазилази, већ се незадовољство само нагомилава.

Ипак, „укисељена земља“ може поново да постане плодна.

За такве бракове, према искуству терапеута, вреди борити се. Посебно је тешко када се испостави да је проблем могао да буде решен много раније, пре него што су лоше навике толико очврснуле да су постале део самог идентитета брака.

Упркос огорчености и емоционалној удаљености, у таквим односима често су двоје људи који би рекли да би били изгубљени, а не ослобођени, када би партнер отишао.

Такви бракови вероватно могу да се поправе уколико су оба партнера томе заиста посвећена. Међутим, Персел упозорава да прилика за поправљање односа не остаје отворена заувек.

Брак са „пресеченим кореном“

Потпуно другачија ситуација је са браковима које терапеут описује као односе са „пресеченим кореном“.

У њима постоји особа за коју се у клиничкој пракси користе различити називи – нарцис, злостављач или контролор. Ипак, ниједан од тих израза, према оцени терапеута, не описује у потпуности суштину проблема: начин понашања који зависи од тога да друга особа нема право да у потпуности буде своја, а камоли да напредује и развија се.

Такве бракове тешко је приказати и у телевизијским емисијама о терапији парова, јер је реч о постепеном урушавању нечијег живота које није лако забележити камером.

Док брак у којем су партнери огорчени и удаљени код терапеута изазива тугу, однос у којем једна особа систематски наноси штету другој изазива много већу забринутост.

Брак у којем се обоје лоше понашају мање је опасан од брака у којем једна особа другој наноси стварну штету. У таквој ситуацији питање више није како партнери могу боље да се воле, већ када жртва треба да оде.

Од контроле до насиља

Персел наводи пример наизглед сасвим обичног пара – Мајкла* и Лиз*.

Све је почело на начин који је било лако заменити за љубав и бригу. Мајкл је желео да у сваком тренутку зна где се Лиз налази. Потом је почео да броји колико јој је секунди потребно да одговори на његове поруке. Уследили су уређаји за праћење.

Насиље је временом ескалирало и Мајкл је почео да баца Лиз о зидове и да је злоставља на друге начине.

Терапеут га је током разговора насамо суочио са питањем да ли његово понашање повећава или смањује шансе да брак опстане.

Реакција је била узнемирујућа. Мајкл је окренуо главу према терапеуту, дисање му се успорило, а поглед потпуно променио. Терапеут то искуство описује као сусрет са нечим за шта тешко проналази другу реч осим „зло“ – погледом особе којој није важно да ли је други човек жив, нити да ли је управо она разлог због којег би могао да престане да буде.

У таквом случају није реч о вези која има проблем – сама веза је проблем.

Наставак таквог брака захтева да једна особа буде све мања, слабија и изложена све већој штети. Останак у њему временом постаје облик брисања сопствене личности.

Када терапија за парове није решење

За особе које живе у таквим односима терапија за парове, према оцени Персела, потпуно је погрешно средство.

Ако само једна особа трпи злостављање, називање тога „нашим проблемима у вези“ заправо прикрива оно што се дешава. Жртва због тога може годинама да остане у опасности, верујући да само треба да научи да боље комуницира са партнером.

Људи који се налазе у оваквим браковима често праве рачуницу о томе да ли да остану или оду и долазе до погрешног резултата. То, наглашава терапеут, није зато што су неразумни или наивни, већ зато што је сама рачуница неравноправна.

Цена одласка је непосредна и конкретна – новац, становање, деца, па и осећај стида.

Цена останка много је мање видљива. Она се плаћа постепено и „на рате“ – нарушеним здрављем и губитком сопственог идентитета, који временом постаје све мањи.

Деца су, такође, често разлог који партнери наводе за останак у таквом браку. Међутим, она истовремено посматрају однос својих родитеља и из њега уче шта значи бити муж, шта значи бити жена и на који начин је једном партнеру дозвољено да се понаша према другом.

Зато терапеут недвосмислено закључује да постоје односи из којих се мора отићи.

Одлазак не значи аутоматски и безбедност

Међутим, одлука о напуштању насилног односа не значи да је опасност престала.

Напротив, период непосредно пре, током и након напуштања таквог партнера често може да буде најопаснији. Због тога је важно направити план за безбедан одлазак и обратити се служби за помоћ жртвама породичног насиља, пријатељу или саветнику који зна целу истину о ономе што се дешава, а не само њену ублажену верзију коју је лакше изговорити наглас.

Лиз је на крају напустила Мајкла и преживела. Он је касније пронашао нову партнерку.

Искуство брачног терапеута зато показује да професионална помоћ не значи увек покушај да се брак по сваку цену сачува. Понекад је савет управо супротан – да се брак оконча.

* Имена су промењена ради заштите приватности.