Био је страх и трепет леденог доба, а онда су га стигле болести које су убрзале његово изумирање

Сабљозуба мачка, смилодон (Smilodon fatalis) нестала је у ледено доба, а разлози су непознати. Био је један од најстрашнијих предатора леденог доба и далеко већи и снажнији од данашњих мачака.

Од предачке лозе савремених мачака и тигрова одвојио се пре око 20 милиона година, а могао је да тежи и до 270 килограма. Био је предатор из заседе, препознатљив по огромним, закривљеним очњацима налик сабљама. Његово име потиче из грчког и латинског и отприлике значи „смртоносни сабљасти зуб“, што се односи на карактеристичне очњаке.

Ипак, истраживање објављено у часопису Frontiers in Veterinary Science показало је да је овај моћни предатор пред крај постојања можда имао озбиљне здравствене проблеме. Научници су пронашли доказе који указују на могуће укрштање блиских сродника и бројне поремећаје на кичми, који су могли да буду последица генетских промена.

Истраживачи су користили оптичке методе и компјутеризовану томографију како би испитали више од 3.700 пршљенова који су припадали најмање 849 јединки врсте Smilodon fatalis. На костима су тражили трагове повреда, болести и наследних поремећаја.

Остаци ових животиња сачувани су у катранским јамама Ла Бреа у Лос Анђелесу, једном од најбогатијих налазишта фосила из леденог доба на свету. Катранске јаме познате су и по томе што су приказане у бројним филмовима, серијама и другим делима популарне културе.

Знаци генетских поремећаја у костима

Катранске јаме биле су смртоносна замка за животиње. Када би се велики биљојед заглавио у густом катранском блату, привукао би предаторе и животиње које су се храниле лешинама. Многе од њих би потом и саме остале заробљене.

Управо је та околност омогућила да се на великом броју фосила проуче здравствено стање и болести животиња које су живеле током леденог доба.

Анализа пршљенова смилодона открила је различите, понекад веома озбиљне промене, укључујући бројне знаке хроничних запаљенских обољења.

Научници су открили више од 200 урођених деформитета пршљенова и готово 50 случајева спајања пршљенова. Уочени су и знаци неправилног раста костију и пропадања коштаног ткива.

Детаљнија испитивања открила су и друге поремећаје у развоју, попут непотпуно развијених лукова пршљенова, као и такозваних прелазних пршљенова, који имају особине карактеристичне за други део кичменог стуба. Све то указује на могуће генетске проблеме унутар популације.

Истраживачи су код три различите јединке пронашли и лумбалне пршљенове са знацима тумора кичмених нерава. Овакви тумори могу бити повезани са генетским мутацијама.

Три случаја можда не делују као велики број, али у односу на укупан број анализираних узорака научници процењују да је учесталост ових тумора могла да буде око 353 случаја на 100.000 јединки. Код људи је процењена учесталост знатно мања и износи око 0,38 случајева на 100.000 особа.

Последице оваквих урођених поремећаја могле су бити веома озбиљне за популацију која је већ била у опадању.

Код људи тумори кичмених нерава често изазивају бол. Код паса могу довести и до губитка мишићне масе и отежаног кретања. За предатора попут смилодона, такви проблеми могли су озбиљно да умање способност лова.

Ослабљена животиња теже би савладала крупан плен, а самим тим би била изложенија глади, повредама и другим опасностима.

Шта кости откривају о изумирању

Могуће је да управо здравствени проблеми објашњавају зашто су остаци смилодона толико бројни у катранским јамама.

Животиња чије су кретање и ловачке способности биле нарушене можда је била принуђена да преузима већи ризик у потрази за храном. Заглављени велики биљојед представљао је лак плен, али је истовремено био и мамац који је предатора могао да доведе у смртоносну замку.

Иако је претпоставка о укрштању блиских сродника поткрепљена бројним физичким доказима, она се не може поуздано доказати без анализе ДНК. Меко ткиво није сачувано у катранским јамама Ла Бреа, па истраживачи немају генетски материјал који би омогућио коначан одговор.

Ипак, научници наводе да постоје докази о повећаном укрштању блиских сродника код више врста сисара на крају плеистоцена, у време када је бројност њихових популација нагло опадала. Последице су биле различите, али су код појединих врста довеле до озбиљних здравствених проблема.

Сличан пример пронађен је и код мамута. Анализе ДНК мамута чији су остаци сачувани у вечитом леду показале су висок степен укрштања блиских сродника пре њиховог изумирања.

Истраживање смилодона зато не говори само о једном давно изумрлом предатору. Оно показује како смањење бројности популације може да доведе до смањења генетске разноврсности, већег укрштања сродника и појаве наследних здравствених проблема.

Ово сазнање важно је и данас, јер су бројне животињске врсте изложене климатским променама, уништавању природних станишта и другим притисцима.

Судбина смилодона показује да чак и моћна и бројна врста може постати рањива када њена популација почне да се смањује и изгуби генетску разноврсност.