Тркуља: Музика је дивни, велики свет којем служим

Тркуља и „Балканополис“ спадају у ред најкреативнијих музичких уметника који спајају гајде са гитарским ефектима и вах педалама, кавале и рок гитаре, тамбуре и бубњеве. Њихова музика проткана је снажним оркестарским звуком, од епског до лиричног.

Одржали су многобројне концерте широм света, освојили срца публике модерним српским звуком и Тркуљиним нежним, али моћним гласом у аренама и театрима широм Европе и Далеког истока.

Неки од концерата који се памте су свакако наступ у Шангају у Кини, где су током манифестације „ЕКСПО 2010“ наступали пред око 30.000 људи.

Цењени српски музичар открива тајну великог успеха који је заједно са својим бендом постигао у свету.

„Важно је да сваки уметник буде искрен према себи и да верује у то што ради. Не подлежем стандардним нормама и конвенцијама. Попут имена које сам добио на рођењу, ја сам слободан да стварам без икаквих граница. Нисам ни стилски ни жанровски ограничен. Ни бројем ни избором иструмената које свирам. У 'Балканополису' свирају људи који такође свирају неколико иструмената. Слободни смо да стварамо на начин који нама прија, а самим тим то веома прија људима који долазе на наш концерт. Та слобода стварања на самој сцени привлачи публику на наше концерте“, објаснио је Тркуља.

О било каквом жанровском одређењу музике коју изводи са „Балканополисом“, музичар не жели да прича: „Могу да вам причам да сам одрастао на традиционалној музици, да сам студирао џез да жанровски поп и класична музика имају велики утицај на моје промишљање уметности... Наравно све се то чује када слушате 'Балканоплис' на сцени, баш као и наше препознатљиво грлено певање на граници византијског појања. Све су то пејзажи посебног места које ствара 'Балканополис'. Тамо где свира 'Балканополис', тамо је посебно место. Унутрашњи свет који живи у мени од раног детињства“.

Слободан Тркуља напомиње да је имао периоде живота када је његов унутрашњи свет маште растао све више.

„То није било уточисте у којем сам био Петар Пан сам за себе, већ место лепоте и снаге. Имао сам блок-флауту као клинац јер сам већ пре тога изгубио четири металофона. Блок-флаута је могла да стане у моју ђачку торбу, а металофон не па сам га губио непрестано. Касније ми је наставница предложила да свирам кларинет и и ја сам био одушевљен. Као дете са бронхијалном астмом и потиснутим емоцијама од страха да нећу успети да искажем то што осећам, нашао сам се пред школском лекарком која је одредила мој живот. Рекла је да би ми пријало да свирам кларинет и ево сада свој унутрашњи свет делим са публиком на концертима по целом свету", објашњава уметник.

„Све су аутобиографске. Неке су се стварно догодиле, а за неке нисам сигуран да ли су се догодиле. У мојој машти где нема границе између неколико светова, сигурно су се догодиле“, истиче српски уметник.