Љубиша Ристић: Југославија живи у људима, борба за заједнички живот била је наша идеја

„Југославија живи у људима, то није ствар простора, то је више ствар времена“, рекао је Љубиша Ристић у разговору са Александром Апостоловским у емисији За столом са Aпостолом на РТС-у.

Објашњавајући зашто себе и даље сматра Југословеном, а не југоносталгичаром, Ристић је истакао да је реч о личном опредељењу и уверењу да људи различитих националности, језика, историја и вероисповести могу да живе заједно.

„Југословени су људи који живе у једном простору, једном свету, који су одани једном начину живота и, коначно, могућности да се живи заједно“, навео је Ристић.

Према његовим речима, управо је то била идеја којом се бавио кроз позориште и деловање Културно-просветне групе театар (КПГТ), окупљајући уметнике из различитих делова некадашње Југославије.

Ристић сматра да су на распад земље утицале и међународне околности после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, али и политички сукоби унутар Југославије. Као главне унутрашње факторе издвојио је Савез комуниста Југославије и Југословенску народну армију, тврдећи да су републичка партијска руководства постепено напуштала заједничку политику и окретала се сопственим интересима.

Политика као судбина

Говорећи о својој генерацији, Ристић је подсетио на студентске демонстрације 1968. године, у којима је и сам учествовао. Одбацио је тумачење да су се студенти борили против социјализма, истичући да су се, напротив, супротстављали одступању партије од њених прокламованих идеала.

„Ми смо били фундаменталисти левичари“, рекао је Ристић, објашњавајући да су се студенти залагали за равноправније друштво и против привилегија политичке елите и онога што су називали „црвеном буржоазијом“.

Ристић је рекао да његова генерација није политику посматрала само као борбу за власт, већ као нешто што непосредно одређује живот људи.

„Ми нисмо били политичари, али политику смо схватили као судбину, као нешто што се догађа свима“, навео је он.

„Буба у уху“ и позориште као простор слободе

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио почетака, студентских дана и представе Буба у уху Жоржа Фејдоа, која је обележила његов редитељски пут и постала једна од најдуговечнијих представа у историји Југословенског драмског позоришта.

Како је објаснио, представу је изабрао на предлог Маријана Ловрића, који му је помогао да заврши студије режије. Иако је у почетку био изненађен избором комедије, убрзо је схватио њен потенцијал.

Ристић је говорио и о проблемима са којима се суочавао у Београду после представе „Буба у уху“, као и о забранама других његових пројеката. Навео је да му је било онемогућено да ради у престоници, због чега је наставио каријеру у Љубљани, Суботици, Сплиту и Загребу.

Посебно место у његовом сећању заузима поставка Хамлета у Сплиту, настала у време када је Јосип Броз Тито био тешко болестан, а политичка будућност Југославије све неизвеснија.

Ристић је објаснио да је Шекспирову драму поставио тако да прича о данској краљевској породици постане и прича о земљи чији је владар умро, док се на њеним границама налазе стране силе.

У представи је централна, Титова ложа остала празна, а у тренутку када Хамлет разговара са духом оца, осветљена је зеленим светлом. На тај начин, како је описао, позоришна сцена добила је снажну политичку симболику.

У Атеље 212 не долази да дисциплинује глумце

Ристић се осврнуо и на свој ангажман у Атељеу 212, истичући да је за то позориште везан дугогодишњим радом и односима са људима који су га стварали, међу којима су Мира Траиловић и Бојан Ступица.

Поводом коментара о његовом повратку у позориште, нагласио је да није дошао да дисциплинује глумце, већ да помогне запосленима и заштити институцију.

„Ја не долазим да дисциплинујем глумце, ја долазим да дисциплинујем власт“, рекао је Ристић.

Упозорио је да би, уколико се настави притисак на факултете, позоришта и школе, држава могла да покуша да укида постојеће установе и оснива нове.

„Мој задатак је да то некако спречим, да то зауставим, да се то не деси“, поручио је, додајући да настоји да се запосленима у Атељеу 212 обезбеде бољи услови за рад.

Од позоришта до политике

Током разговора, Ристић је говорио и о свом политичком ангажману, укључујући улогу у Југословенској левици (ЈУЛ), као и о околностима у којима су се уметници и интелектуалци окупљали око идеје заједничког југословенског културног простора.

Објаснио је да су његови политички контакти и ангажмани били повезани са уверењем да се заједнички живот мора бранити и да култура може да повеже људе које политика раздваја.

Говорећи о Петеру Хандкеу, са којим је близак, Ристић је навео да су се последњи пут видели током претходног лета. Оценио је да се према појединим уметницима у Београду односи са уважавањем у јавности, али да њихова дела нису довољно присутна у културном животу.

Ристић је током разговора више пута нагласио да позориште за њега никада није било одвојено од друштва и политике. Његов уметнички рад, од Бубе у уху до Хамлета и пројеката КПГТ-а, обележило је настојање да сцену претвори у простор у коме се преиспитују односи моћи, слобода и могућност заједничког живота.