Јасмин Леви покорила Беверли Хилс, следећи је Београд

Како каже једна позната песма, у јужној Калифорнији никада не пада киша. Ипак, ове недеље спарно, кишно вече није спречило сладокусце добре светске музике да дођу у Сабан театар на концерт „Још једна ноћ са Јасмин Леви“.

Овим наступом музичка краљица патње и меланхолије, рођена у Јерусалиму, која данас живи у Београду и има српско држављанство, завршила је успешну овогодишњу турнеју по западној обали Сједињених Америчких Држава. Њена овогодишња америчка турнеја означила је повратак у САД после осмогодишње паузе.

Српска публика добро познаје њен глас и музику у којој се преплићу ладино, језик сефардских Јевреја, и музички језик шпанског фламенка, са призвуцима турског и блискоисточног мелоса. Упркос вишегодишњем одсуству са америчке сцене, у САД и даље има круг верних поклоника међу љубитељима „ворлд“ музике. Овом турнејом поново јој се отвара простор за сусрет са широм америчком публиком, укључујући холивудске креативне кругове, а можда и Бродвеј.

После унапред распродатог априлског концерта у лосанђелеском Ел Реј театру, њен менаџмент „Старс енд мор“ (Stars & More), на захтев обожавалаца, организовао је нови сусрет са публиком, посебно са онима који тада нису имали прилику да је чују уживо. Овог пута концерт је, после распродатих сала у Сан Франциску, Сијетлу и Даласу, одржан у срцу Беверли Хилса, у велелепној сали Сабан театра.

Локалну подршку у организацији пружиле су две непрофитне организације, Америчко-српска асоцијација за просперитет (А.С.А.П.) и Израелско-амерички савет, уз великодушан допринос бизнисмена и добротвора Натија Сајдофа и његове супруге Деби.

Ко ју је једном чуо, зна да Јасмин Леви има ретку способност да гласом, појавом и начином извођења покрене осећања која публика обично задржава за себе. Љубав, чежња, губитак и патња у њеним песмама добијају готово опипљив облик. Томе доприноси и непосредност са којом се обраћа слушаоцима, уз хумор који их разоружа пре него што запева.

Са изазивачким осмехом упозорила је присутне да их чека вече преиспитивања, патње и суза. У шали им је понудила да одмах оду, чак и уз повраћај новца. Они који остану, поручила је, мораће да се суоче са сопственим осећањима и да пате заједно са њом.

Публика је остала.

У препуној сали седели су њени дугогодишњи обожаваоци, љубитељи фламенка и латиноамеричке музике, чланови јеврејске, муслиманске и персијске заједнице са Беверли Хилса, холивудски продуценти, модни креатори и представници српске дијаспоре и њени пријатељи, љубитељи вина и добре музике.

Различити језици и порекла нашли су заједнички израз у реакцијама на њене песме, дугим аплаузима и уздасима који су пратили поједине тренутке концерта.

Међу гостима били су холивудска продуценткиња Синди Кауан, композитор и музички продуцент Питер Рафелсон, познат по сарадњи са Мадоном, и модни креатор Џорџ Стајлер, који је дошао директно са Недеље моде у Лос Анђелесу. Присуствовале су и израелска композиторка Шарон Фарбер са ћерком Еден Контес, која је и отпевала емотивни дует са Јасмин.

У првом реду седеле су и српска продуценткиња Анђелка Влаисављевић, чији је рад обележио бројне међународне копродукције, власница компаније „Старс енд мор менаџмент“ Биљана Чигоја, као и председница фондације А.С.А.П. Марина Швабић.

Били су ту и многобројни представници и пријатељи организације „Темпл ов д артс“ (Temple of the Arts) и ИАЦ-а.

Током приближно сат и по, Јасмин је држала пажњу сале сваком песмом, али и једнако забавном конферансом између њих. Њена сценска сигурност остављала је простор за рањивост, а цинични хумор ублажавао је тежину онога о чему пева. Публика је на те промене одговарала час уздахом, час снажним аплаузом.

Говорила је брутално искрено о свом животу и разлозима доласка у Србију, где се, како је рекла, најзад осећа слободно и поново креативно. Затим је представила свој бенд, састављен, према њеним речима, од најбољих музичара из Србије. Уз њих, објаснила је, може да буде потпуно своја.

Пред крај вратила се идеји из наслова концерта. Подсетила је слушаоце да су сада заједно и да тај тренутак неће вечно трајати. Зато их је позвала да, док могу, уживају у овој још једној ноћи са њом.

Уз осмех је објаснила зашто не излази на бис, доводећи у питање уобичајену сценску игру одласка и повратка. За њу је, када оде са сцене, концерт завршен.

Тако је и било. Вече је завршила чувеним аргентинским тангом „Лос Мареадос“ (Los Mareados) и нестала.

Сусрет са публиком ипак се наставио иза сцене, у зеленој соби Сабан театра. Испред просторије за извођаче чекали су бројни обожаваоци. Јасмин се стрпљиво фотографисала са њима, разговарала и осмехивала, са пажњом која ни после напорног наступа није деловала рутински.

У њеном наступу, на сцени и ван ње, било је нечег својеглавог и слободног. Те вечери деловала је удаљено од сваке потребе да се уклопи у очекивања, дневне полемике, глобалну политику или ритам друштвених мрежа. Посматрајући је, помислила сам на Дејвида Боувија и његовог „Човека који је пао на Земљу“. Као да је и она стигла из неког другог света, резервисаног за оне који се искрено не оптерећују туђим судом. Света у којем уметник сам одређује свој ритам, а ми га посматрамо и помало му завидимо.

На сцени Сабан театра ту слободу поделила је са публиком. Још једну ноћ. А следећи концерт биће баш у Београду, 6. новембра у Сава центру.