Изложба у Албертини: Џени Севил и храброст сликања стварности

Џени Севил је рођена пре 55 година у Кембриџу. Студирала је у Глазгову, Лондону и Синсинатију. У Америци је развила фикасацију на женски изглед: На страни селебрити културе апсолутна виткост, у обичном животу потпуна немарност.

Почела је да слика самосвесне дебеле жене. Најпре себе, да је не би оптужили за дискриминацију. Аутопортрет Propped (Подупрта) достигао је 11 милиона евра на аукцији – најскупље икад продато дело једне савремене сликарке. Њени непосредни узори су Лусијан Фројд и Франсис Бејкон.

„Препознају се и утицаји из даље историје. Севил сама каже да је учила од Леонарда, Рембранта и Рубенса како да представи људско месо или инкарнат. Наноси га у слојевима, и из њега гради композицију. На појединим местима инкарнат је фрагментован, јер платно остаје голо и необрађено, чиме се наглашава рањивост фигура и грубост контекста. На другима дебели наноси фарбе који хватају светло и трансформишу га у сенке и рефлексе“, објашњава Ралф Глајз, директор Албертине.

Формално-стилска, историјска и културолошка интегративност на сваком кораку. Иза видљивих фигура шире се обриси неких давних и далеких. Три монуметналне Мојре-Суђаје су митолошки цитати. Традиција и модерност теку паралелно, као код слике Byzantium, наслова који означава и раније насеље Византион, и каснији царски Константинопољ.

„Овде се Севил аналитички бави старијим религиозним сликарством. Видимо златну подлогу православних икона. У везивању фигура за платно препознају се византијске иконографске традиције. Ауторка шири границе модерности тако што историју користи за упаде драмског. Она брише баријере између властитог живота и историје, да би славила једно у основи ризично искуство“, додаје Глајз.

Ако би анализа ишла преко семиотике, онда би мотиви на платнима Џени Севил били индекс, отисак реалних ствари, у овом случају женског тела. Осим достојанственог и опуштеног, ту је и добра доза пркоса, са поруком како је и у животу и у смрти важно остати веран самом себи.