Жене у српском сликарству – од невидљивих до незамењивих

У времену када је друштво било дубоко патријархално, жене уметнице биле су готово невидљиве. Постати сликарка било је тешко. Прве које су пробиле лед биле су Катарина Ивановић и Мина Караџић.

„Било је то у почетку врло изузетно. Катерина Ивановић, чији је таланат препознала једна мађарска племкиња, пошто је она живела у Пешти, омогућила је да студира и заврши студије у Бечу. Сличан је случај са Мином Караџић која је живела у Бечу са оцем Вуком и она је била образована сликарка, стицајем тих околности, при чему ни једна или друга нису могле да заврше смер наративног сликарства. Нису вежбале композиције, нису смеле да иду на акт, него само портрет, мртва природа. Полексија Тодоровић је још један пример, али потпуно у сенци свога мужа Стеве Тодоровића“, наводи историчар уметности, проф. др Оливер Томић.

У Србији су прве сликарке пробијале друштвене баријере, сликајући портрете, пејзаже и теме из свакодневног живота. Њихов рад није само уметнички израз, већ и запис о женској улози и положају у друштву.

„Када је Бета Вукановић, која је била Немица али се удала за Ристу Вукановић, дошла у Београд људи су били шокирани што она носи панталоне. Она је била Немица из једног мало еманципованијег дела. Када је осликавала фасаду њихове школе она је то морала да ради ујутру. Јер да људи виде жену како слика и мала фасаду то је било недопустиво. То је био један конзервативни свет у коме је жена морала да чека свој тренутак и да се бори за њега“, истиче Томић.

Почетак 20. века представља преломну тачку за женско сликарство. Потом жене након Другог светског рата коначно добијају и формално-правну равноправност са мушкарцима, што значајно отвара врата пробоју жена на уметничку сцену.

„Ми имамо прво сведочанство од саме Надежде Петровић која је у једном моменту рекла ја нећу да будем жена, ја хоћу да будем сликар. Дакле, то су биле некомпатибилне ствари. Мораш жртовати своју женскост у смислу улоге коју жена игра у друштву да би био уметник. Већ Милена Павловић Барили је успела да не само повеже те две ствари и да има један остварни живот и као жена, него да буде и аутентични сликар који апсолутно неће да се уклапа у неке задате шеме“, каже Томић.

„Имамо Зору Петровић која слика актове, слика врло експресивно, разбија неке конзервативне моделе и као жена се усуђује то да ради. И баш је брига“, додаје историчар уметности.

Прве жене сликарке код нас стварале су уметност у специфичним идеолошким оквирима и друштвеним условима. А њихов допринос није мењао само уметност већ и цивилизацију.

Захваљујући њима, жене данас не морају да бирају између тога да буду уметнице или да буду жене. Оне су увек обоје.