Питер Хедер: Како су хришћани напустили хришћанство

Пресудно за успон хришћанства, каже Хедер, била је његова „скоро камелеонска“ способност прилагодјавања, симбиоза са политичким фактором и особина да делује као колективни ум фокусиран на трајање. Немачки превод књиге је изашао почетком ове године уз велики медијски ехо. За РТС-ову рецензију је коришћен енглески оригинал из 2023.

Историчар Питер Хедер је рођен 1960. у Северној Ирској. Студирао је и 1987 докторирао на Оксфорду са тезом „Готи и Балкан“. У наставку је изградио дугу и успешну академску каријеру на универзитетима у Лондону, Ворчестеру, Оксфорду и Јејлу. Последње две деценије предаје историју Средњег века на Краљевском колеџу у Лондону.

Централно место одакле полазе сва његова истраживања је контекст касне антике, пропасти Западног Римског царства, готских освајања и раног средњег века. У том специфичном сегменту Хедер је данас глобално најутицајнији ауторитет, иако не без контроверзи.

Аутор је бројних дела, између осталог Ускрсли Рим (Rome Resurgent: War and Empire in the Age of Justinian, 2018) Варварске папе и империјални узурпатори (The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders, 2014), Империје и варвари (Empires and Barbarians: Migration, Development and the Birth of Europe, 2009), Пад Римског царства (The Fall of the Roman Empire: a New History of Rome and the Barbarians, 2005), Готи (The Goths, 1996).

Критике које се упућују Хедеру, премда дуге и увијене, своде се на то да он Готе који су срушили стари Рим, не мрзи довољно – а требало би. А ко не мрзи Готе од некад, тај воли Немце од сада, вероватно би гласао и за АфД да није Енглез. Површно гледано контроверзе не излазе из уских академских кругова медиавелиста, али имају много више везе са данашњицом него што се на први поглед чини.

Проблем је у следећем, при чему се овде не сажимају аргументи разних страна, него логика, смер и последице закључивања. Хедерова оксфордска група полази од тога да су Готи, који су по етногенези Немци, срушили Рим, али до данас сачували његове традиције у Европи нација/Европској унији. Слично се учи историја средњег века на Бечком универзитету. Не знам како је сада, али слично се предавала историја тог доба и у београдским гимназијама седамдесетих и осамдесетих година.

Друга група, у којој су Гај Холсол са Универзитета у Јорку, или Мајкл Куликовски са Универзитета у Торонту сматра да је Рим срушио сам себе, док су Визиготи, Остроготи, Бургунди, Вандали, Алани, Хуни, Франци и Лангобарди само били при руци. Та школа се јежи већ на помен „етногенезе“ јер у њој препознаје национализме деветнаестог века и каснију кулминацију у нацизму. Нејасно је међутим да ли се од варварских племена очекивало културније понашање, или само постоји аверзија према готском канцелару Мерцу и франачком председнику Макрону.

Укратко, у Хедеровој школи мишљења би били десничарски суверенисти, у оној од Холсола левичарски интернационалисти. Први би били против данашњих масовних миграција, други за отворене границе и прихватање миграције у сваком обиму.

Интересантно је да нико од њих експлицитно не спомиње данашњицу, већ пишу о томе како су пре хиљаду и двеста година Алкуин од Јорка и Теодулф од Орлеана организовали скрипториј на двору Карла Великог. Толика је моћ данашње идеолошке поларизације у развијеном свету, да сваки камен из осмог века аутоматски постаје непроходна планина у двадесет и првом.

Колико хришћана је неопходно за хришћанство?

Хедер не почиње причу о хришћанства после Исусовог распећа, односно неког драматичног догађаја који је, уместо да реформише јеврејску веру, створио нову. Њега не занима рађање хришћанства, које је до краја 3. века ионако било само један блискоисточни култ малог броја следбеника у слабо повезаним заједницама.

Унутар грчко-римске композитне религије поштовала су се многа божанства, па је увек било места за још једно ново. Рим је био религиозно толерантно царство, условно, јер би примена савременог појма толеранције на то доба била анахронизам.

Хедер има сасвим конкретно истраживачко питање. Занима га како се један бројчано уски култ, који се од почетка одрицао од света и свих земаљских послова, трансформисао у масовну религију која је ујединила европски континент преко његових граница и постала активни део материјалног света ког се изворно одрицала?

То је једно питање, на чији одговор одлази 600 страница књиге, плус густо напаковани део са фуснотама и литературом. Друго питање Хедер не поставља, али се оно само појављује, у епилогу као мишљено, а неизречено, у коментарима и рецензијама немачких медија експлицитно.

Ако је до 13. века хришћанство стигло до врхунца своје конфесионалне и политичке моћи, зашто је данас у таквом стању да постаје ирелевантно? Шта се догодило да је његова снага да држи срца људи и остане културна матрица европских друштава, тако ослабила? Осим наравно реформације, шизми, крвавих епизода, секуларизације и просветитељства, ништа што само по себи у историјским димензијама не руши статус једне религије.

Хедер може да постави то друго питање, а да га не изговори директно, зато што његова књига то наративно постиже. Она завршава са судбоносним Четвртим латеранским сабором 1215. Читав континент, осим делова Балтика је уједињен под Римском црквом. Римски папа је духовно и политички свемоћан, иако не увек ефикасан, што не зависи од њега, већ од слабе инфраструктуре на огромном простору. Целибат и Пургаториј/Чистилиште су легално фиксирани.

Лаичка религиозност се остварује кроз седам сакрамената, који више немају симболички смисао, већ представљају реално божје присуство у човеку. Уведена је Инквизиција, тог момента још само средство за кажњавање симоније међу свештенством, али ће је пракса у неколико деценија претворити у полугу против обичних људи.

Са декретом Ad extirpanda из 1252. (Искорењујем/Уништавам) папа Иноћентије IV је дозволио мучење до признања. Доминиканци су се нашли у свом елементу. Укратко, то је друштво са непосредним последицама које Умберто Еко описује у свом роману Име руже.

Са Источном црквом је постигнута унија, најпре 1276, онда 1323, последњи пут 1439. Сваки пут би пропала, углавном зато што источни императори не би успели да осигурају пристанак својих епископа и нижег клера, то се може тумачити као демократска црта, али и као одсуство дисциплине. Поента је, радило се на уједињавању Цркве. Постојала је свест да је то једна црква, упркос свега.

Први део: Вера војних победника

Хришћанство се развијало у три велике револуције, каже Хедер. Прва почиње са Константином Великим, завршава са падом Западног Римског царства.

Аутор се разрачунава са представом да је Константинова вера била „млака“, да је пристао уз њу јер му је нови бог осигурао победу над ривалом (и шурјаком) Максенцијем 312.

Константинов прелазак из соларног монотеизма на хришћанство је заиста историјски отворен и кад све друго не помогне решава се аналитички, шта је било логично резоновање за човека моћи тог времена.

Опортунизам да, али из сведочанстава Константинових биографа Лактанција и Јевсевија јасно је да је он пробао да се погађа и са неким боговима грчко-римског пантеона, само што они нису помогли, док хришћански бог јесте.

Константин је био прави и искрени верник, тврди Хедер. То да је царство тек 324. службено прогласио хришћанским, има везе са политичком традицијом тог доба. Само је апсолутна војна победа на бојном пољу чинила религиозни избор сигурним.

Кад се војно осетио безбедним, Константин се јавно декларисао. Морао је да буде војно успешан, да би био верски успешан. У последици су сви остали који су служили цара – Сенат, администрација, империјални скупљачи пореза, земљовласничка аристократија – морали да постану хришћани. Са Константиновим наследницима је то правило само бивало строже.

Таква симбиоза се показала одлучујућом за ширење хришћанства. Она је омогућила његову трансформацију од уског фанатичног култа непријатељски настројеног према телу, материји и свакој земаљској власти, до широког покрета институционално ношеног царским концилима/саборима. Са Константином је успостављен модел који је остао на делу све до доба секуларизма, а и данас се повремено враћа кроз источни појам synfonie.

Али победа хришћанства каквог су га упознале генерације, није била аутоматизам. Оно није напросто расло, оно се тукло и требило унутар себе. Хедер се обрачунава са представом „једног“ хришћанства. Не у смислу поделе на Источну и Западну цркву, јер она службено није спроведена све до осамнаестог века, а и од тада су неке ране залечене.

Мисли се на спор о природи Христа, шта је правоверно, шта је јерес. Европски народи су добили један тип христолошке догме, а мало је фалило да добију сасвим други. Да је превагнула аријанска варијанта homoios = као, у значењу „Исус је као Бог“; уместо Константинове и Теодосијеве формуле homoousios = једнак, у значењу „Отац и Син су од исте супстанце“, развој европских друштава би текао алтернативним путем. „Као“ или „једнак“, две мале речи од којих је зависило тако много.

Да франачки краљ Кловис од Меровинга није 507. прешао на никејанско хришћанство (из услуге византијском цару); да Јустинијанов војсковођа Велизар није срушио државе аријанских Вандала у афричкој Картагини (532.) и Острогота у Равени (554.); да се Визиготи у Шпанији (589.) и Лангобарди у Милану (653.) нису службено одрекли аријанства, Европљани би данас живели алтернативну стварност. Укључујући и ону да никад нису примили хришћанство, или да га као аријанци брже напуштају, него што им је било могуће као никејанцима.

Постојала су дуга три века, од Константиновог сина Констанцијуса II (homoios/аријанац) до Лангобардске краљевине средином седмог века, кад се хришћанство носило с проблемом идентитета. Разлика је битна, јер заједнице које верују да је Исус био само човек и оне које га виде у хипостатској унији човека и бога(Hypostase = форма у којој се јавља једно божанство), стварају различите политичке традиције, резонира Хедер.

Други део: Вера политичких победника

С падом Западног Римског царства, хришћанство пролази кроз другу револуцију. „Револуција“ је условна, више нови корак у ширењу уверавањем, дипломатијом, унутрашњим просветљењем, а кад аргументи затаје, копљем, мачем и крви.

Мимо тога, хришћанство се, након што је од 4. века уведено у просторе суверене политичке моћи, није понашало револуционарно. Прихватало је племенске и варварске вође кад би се понудили, преузимало постојеће институције и прилагођавало их себи.

Иако се често преноси прича о природном антагонизму измедју нове вере и Римске империје, Хедер ставља ствари на право место. Хришћанство је неизмерно профитирало од империјалних институционалних структура и културних традиција.

У доба кад је Свети Августин као један од главних „непријатеља“ Рима писао Божју државу (426.) аргумент му је био да једина уређена држава сме и може да буде она на небу, док је доле хаос нормално стање. Али против саме институционалне мреже он се није бунио. Град Рим је тада био ништа, сиротиња и рушевине усред мочваре, док је император Хонорије седео у Константинопољу, а његова сестра Гала владала на западу из Равене, обоје никејанци.

Носиоци промена које Хедер обрађује у другом делу су Јустинијан, који накратко уједињује обе половине царства, и Карл, краљ Франака, чије крунисање на Божић 800 за цара на западу цементира дефинитивну политичку поделу Константинове и Теодосијеве империје.

Аутор примерима показује, иако увек оставља читаоцу да сам изведе коначни закључак, које су способности хришћанство учиниле погодним за дугу, светску владавину.

Прилагођавање. Или толеранција, само не према другима, већ према себи. На пример, парусија/други силазак Христа на земљу је изворна хрићанска догма. Повратак Божјег сина се очекивао сваког тренутка, па стога није било смисла поштовати земаљске власти, угађати телу, бавити се неком професијом, женити се и рађати децу. Но кад се парусија одужила на векове и миленијуме, без приговора савести се прешло на реглементирање земаљских послова.

Прихватање различитих културних традиција. Хришћанство је, код ширења, другачије наступало на Истоку (империјално), у Италији (вештином), на славенском Балкану (дипломатском трговином), другачије преко Алпа, где је стизало на врху мача.

Најбруталније конверзије су биле међу саксонским племенима, касније у балтичком простору. Проповеди су се прилагођавале за Саксонце, па је Исус тако путовао кроз шуму, јер они нису знали шта је пустиња, са својих дванаест витезова, јер они нису знали шта су апостоли.

Исланд је постао хришћански кад је његовим становницима обећано да и даље смеју да једу коњско месо и нежељену децу остављају у снегу да се смрзну.

Има и правих хумористичких епизода, за разлику од бруталне исландске. Англоскасонски мисионар из 8. века Бонифас се пожалио папи Гргур II на баварског попа који је масовно покрштавао људе „у име домовине и ћерке“ (in nomine patria et filia, уместо in nomine patris et filii). Папин коментар је био: „Прави се да ниси чуо, крштења су свеједно важећа“.

Неке ситуације су се претварале у вежбу из дисциплине и концентрације. Бискуп Цезарије (8. век) из франачког, данас француског Арла, сачекао би да му људи уђу у цркву недељом, онда би закључао врата да му не побегну пре краја службе.

Најважнија порука која се из другог дела преноси у трећи, која остаје главна одредница западног хришћанства, јесте његова неуморна способност догматске интроспекције. И пре него што је Карло Велики код себе скупио и купио најученије главе из читаве Европе, философи и теолози, у то доба синоним, претресали су свако питање догме до крајњих консеквенци.

Ко је ко и на који начин у Светом Тројству? Која је тачно пост мортем судбина душе? Од чега је сачињена Маријина безгрешност? Како раде сакраменти? Како и од ког момента тачно је Бог присутан у хлебу и вину?

Преко питања и одговора, теолошка кућа западног хришћанства је расла на очи. Кућа источног хришћанства није волела доктринарна питања, систематизовану теологију, посебно не питања која почињу са „кад и како тачно“.

Кад је отишао папи Лаву III да га крунише, Карло Велики је признао ауторитет папе. Е па није, тврди Хедер. Папе су имале престиж, не власт. Успон праве папске моћи почиње са немачким Лавом IX (папа 1048 –1054.). Питања која је он ставио на дневни ред – целибат, папски Рим као врхунска црквена и политичка власт на истоку и западу, северу и југу – нису силазила одатле све до Реформације пола века касније.

Сам Карло Велики није држао до римског бискупа. „По Карловом мишљењу, папа је био задужен за апсолутно ништа“, каже Хедер (с. 378). Било му је само до церемонијала и помпе, што се добро показало кад је годину пре смрти власторучно крунисао сина Луја Побожног за ко-императора. Луј се одужио тако што је после Карлове смрти 814. рекао да му је отац оставио двор пун курви.

Трећи део: Рим императора постаје Рим папа

Векови теку у Хедеровој књизи. Битне промене не долазе као догађаји, већ као процеси.

У последњем делу који покрива прва три века другог миленијума, Хедер прати успон папског Рима. Цар и краљеви постоје, али више немају као Константина или Јустинијан директну везу с божјим ауторитетом. У простор између неба и земље убациле су се папе као посредници за властити рачун. По Хедеру трећа револуција у развоју хришћанства као владавине.

Ако се векови погледају као године, године као месеци, а то је управо оно што Хедер ради, јасно се показује какрактеристика западног хришћанства да се понаша као колективни ум, да учи у ходу.

Наравно да развој папског суверенизма није био органски. Папе су фалсификовале документа радо и често, потврђује Хедер (оно што сви знају). Константинов Донатио, на пример, документ којим је император наводно овластио рисмког бискупа Силвестра да преузме контролу над западним делом царства. Фалсификат је настао око 750. у папској курији у Риму.

Други докуменат тог типа су Recognitiones, са наводним писмом папа Клемента (први век), где он сведочи како је први римски бискуп, Свети Петар, свој статус „Принца апостола“ пренео на све наследнике.

Средином 9. века је „мала група франачких црквених људи“ та два фалсификата укључила у делимични трећи, у Псеудо-Исидор. Докуменат је настао више од два века после смрти именодавца, севиљског бискупа Исидора (560-633).

У Псеудо-Исидору је било свега, аутентичног и измишљеног: од каролиншке легислативе, ретроактивних црквених пресуда и папских декрета, до фалсификованих сведочанства. Франачки теолози га нису склопили с циљем да оснаже папе, него да ослабе домаће световне власти, али у крајњем ефекту су профитирале папе. Дијалектика на делу.

Следећи докуменат који је извршио огромни утицај на даљи развој континента био је Јустинијанов Дигест/Кодекс Римског права. Дигест је оригинални документ из Јустинијановог 6. века, пронађен у 11. Уз проналазак иде и легенда, с тим да она не мења аутентичност Дигеста. Пиза је заједно с царем из немачке династије Салијеваца напала бивши Јустинијанов центар Амалфи, покрала га до кости, укључујући и градску архиву. Кад су Пизанци код куће прегледали плен, имали су шта да виде: Јустинијанов кодекс у 50 томова, једина преживела копија.

На трендове настављене из прошлог периода, надовезали су се нови.

Рођен је правни поглед унатраг. Римско право је консеквентно примењено на црквени канон. Световно право се развијало из црквених канона и враћало му се. Оба права су почивала на Јустинијановом Дигесту. Стари Рим је ускрснуо као црквено-правни конгломерат под папским приматом.

Рођена је институција универзитета. Обрада Дигеста је захтевала такав труд генерација, да се из и око интерпретација садржаја развио систем универзитета, прво Оксфорд (1214.), Париз (1215.), Болоња (1219.), онда сви остали. Бечки правни факултет, Београдски правни факултет, само следе трасу коју су зацртали Париз и Болоња.

Статус политичке власти је унапређен. Звучи као контрадикција с обзиром на растућу папску власт, али друштвене промене се често остварују као контрадикције. Биограф Карла Великог преноси да је царева омиљена књига била Аугустинова Божја држава, „а ако је то тачно, Карл је пропустио да схвати њену централну поруку“, каже Хедер. Аугустин је говорио да је савршена држава могућа само након Последњег суда на крају времена, и само на небу.

„Али може бити да Карло није толико лоше схватио Аугустинове речи, него их је разумео као изазов. Изградња неба на земљи је био циљ императорових интелектуалалца, а главни од њих, Алкуин од Јорка, је био превише добар у латинском да не би разумео Аугустинову поенту“ (с. 412).

Епилог

Неко предзнање је неопходно за ово дело, али оно може да се стиче и на лицу места, уз познавање енглеског или немачког, ако се за ову књигу не пронађе преводилац. Српска читалачка јавност је генерално више заинтересована за књижевност, мање за нон-фикшн, с тим да као мотивација овде помаже национална страст за историју, поготово у комбинацији с етногенезом.

Хедерови закључци су вишеструки, некад само описни, ређе изговорени, често препуштени логичким преференцама читалаца.

– Да би хришћанство наставило да у духовности и политици игра релевантну улогу у повезивању разуђених простора различитих култура и нација, потребна је нека врста централног ауторитета. Уз то и оно што свима пада тешко да изговоре у доба дигиталне слободе, нека врста законске присиле. Не инквизиција, не поновило се, али у сваком случају повратак неког морања на велика врата. Морам-мораш-морамо је изгледа основица сваке заједнице са минимумом амбиција у кохерентности.

– Ако се европски народи одричу не само религиозног, већ и културног и политичког идентитета које им је хришћанство оставило, мораће да нађу нешто друго што ће их држати заједно у сродним политичким заједницама. Остати у угашеној вери, у ситуацији када у великим бројевима долазе припадници друге, врло живе вере, није оптимална ситуација. Хедеров савет је, неизговорен, али присутан: Хришћани културе и традиције, мораћете поново да постанете хришћански верници, ако желите да сачувате наслеђе секуларизма и атеизма.

То је још једна контрадикција, али и тачан опис стања, јер историјске дилеме никад нису између религиозности и секуларизма, већ између религије и религије. Ко неће своју, заврши у туђој. Бар на неколико векова, пре него што се опет дође до питања има ли бога или не.

Завршни логички суд: Неопходно је више хришћанских верника да би се у данашњој Европи сачували простори секуларизма, агностицизма и атеизма. Хегел и Маркс би уживали у том примеру дијалектике.

Читалац сигурно ужива.