Напуљ речима, иза камере – зашто вреди читати Сорентинов роман-сценарио „Партенопа“ и ако сте гледали филм

Одмах да се легитимишем – прво сам погледала филм. Питање условљене хронологије – први се појавио. После светске премијере на Филмском фестивалу у Кану, 2024. године, крајем те и почетком 2025. филм је стигао и у биоскопе у Србији. Тад сам га први пут погледала. А потом, поново, када је приказан на РТС-у (и у телевизијској премијери и одложено).

„Партенопа“ у себи садржи све елементе из наслова ранијих Сорентинових филмова: и велику лепоту и младост и на неки начин (поједностављено речено) чак и младог папу. Садржи и спаја противречности. И мит и савременост. И меланхолију и еуфорију. И тугу и радост. Или, како то сам Сорентино каже: „Љубав и њен крај. Крај сете и зачетак жеље. Све у свему, читав репертоар постојања, ако је могућно ставити га у један филм.“

И он заиста успева да све то смести у један филм. И лепоту Напуља и меланхолију његових полумрачних улица и плаветнило мора и поглед на Капри (и споља и изнутра; иако, како у филму и књизи каже Партенопин отац, „прави Наполитанац никад не иде на Капри“, јер „или је сувише сиромашан или је сувише лењ“) и очаравајућу насловну јунакињу која је уз то још и паметна и духовита.

У тој симболичкој вези јунакиње и њеног града (Партенопа је, према легенди, сирена која се бацила у море, очајна јер није успела да заведе Одисеја; море је њено тело донело у Напуљски залив, у чијој географији неки и данас виде обрисе женског тела.) осликава се и судбина тог града али и живот те жене и израстају у универзалну причу и људима и о томе колико их обликују места порекла, чак и кад се од њих (повремено) удаљавају.

Партенопа никако није лења ни сиромашна (као Наполитанци у причи њеног оца), тако да она посећује Капри и та посета на више начина фатално утиче на њен живот. Ипак, овде ћемо само поменути речи шездесетогодишњег Американца, испоставиће се писца којег је само неколико дана пре читала са одушевљењем: „Алкохоличар, депресивац, предиван“, тако је Партенопа описала дело Џона Чивера. (Добитник Пулицерове награде, писац који је познат и као „амерички Чехов“ провођен је на српски, али већ годинама нема новог издања његове прозе – ово је порука за издаваче.)

Тај тренутак емотивног препознавања двоје сензибилитетом блиских људи једнако је дирљив у филму као и у књизи.

„Сада суза клизи низ Партенопин образ.

ШЕЗДЕСЕТОГОДИШЊИ АМЕРИКАНАЦ: Ви можете да узмете све. А да не питате. И сви ће због вас бити срећни. Не верујете ми? Покушајте. Лепота је као рат. Разваљује врата.“

Поред ових, ту су још неке иконичне реченице које су се наметнуле као реплике које остају после филма. Као нпр. оне које су се нашле и у трејлеру филма: „Моје име је Партенопа. Никада се не стидим.“ Или разговор у катедрали:

„ПАРТЕНОПА: Шта ти се на жени највише допада?

БИСКУП: Леђа, остало је порнографија.“

Шта је заједничко књизи и филму?

Наведене реплике су из филма, али и из књиге. И нису само оне заједничке. Укоричена „Партенопа“ и јесте конципирана као класичан сценарио за филм. Недавно, кад се књига појавила у нашим књижарама, на констатацију пријатеља који је неколико минута пре мене прелистао и рекао „Немој много да очекујеш, то је само сценарио.“ одговорила сам да тај сценарио може да се чита и као продужено дејство филма, али и као класичан драмски комад, као што читамо грчке трагичаре или Шекспира, иако смо њихове комаде већ гледали у позоришту.

И одмах сам приметила да и уредник књиге у свом уводу наводи сличну аргументацију уз напомену да „сваки стваралачки израз доноси јединствен начин уживања, а гледање и читање нису искуства која се поклапају“. Али та искуства могу и да се упоређују – како су поједине сцене замишљене, а како реализоване у филму и шта је било са онима којих у филму нема.

За оне које су гледали филм има још једна напомена: постоје значајне разлике, видеће их већ на почетку, али и на крају књиге. (Да не буде забуне: овим не откривам ништа што се не сме открити!)

И још нешто: чак и они који књигу тумаче као „само сценарио“, увидеће врло брзо да се њена највећа лепота можда не крије толико у репликама и дијалозима, него у дескрипцијама. Дидаскалије код Сорентина нису само смернице глумцима – оне су готово поетски описи ликова, њиховог понашања, емоција и релација међу људима.

Сорентино пише лако, лепо и непретенциозно. Његова Партенопа у књизи је, између осталог, „весела и безбрижна, неправилних црта лица где је мана само незнана тајна лепоте“ – тако се та осамнаестогодишња јунакиња појављује и тако Сорентино тим описом у књизи помаже онима који су гледали филм да вербализују утиске и опажања о сцени која је и у филму изузетна и очаравајућа.

И ту је (животна) предност Сорентина у односу на друге писце: у његовом филму та сцена и изгледа баш тако како ју је описао у књизи, док нпр. она чувена Толстојева којом уводи у роман Ану Карењину (сетите се описа „вишка нечега“ које она покушава да контролише гасећи „светлост у очима, али је она против њене воље сијала у осмеху“) не изгледа у сваком снимљеном филму исто, па чак и не личи увек на оригинал. И тешко да ће се неки нови редитељ, бар у наредних десет-двадесет година, осмелити да поново сними „Партенопу“ по сценарију који је објављен. У том монополу над доживаљајима дела код читалаца и гледалаца, та чудесна веза филма и књиге „Партенопа“ и њиховог аутора слави свој тријумф.

Они који филм нису гледали – опет ће бити подстакнути на игру маште, да у својој имагинацији насликају не само ову него и многе друге сцене које су у књизи илустроване реченицама без помпезности, а које су опет литерарно успеле. И они ће тој игри моћи можда и слободније да се препусте, јер њихова машта још није дефинисана сликама које је Сорентино својим реченицама доделио. А онда, кад погледају филм, говориће себи вероватно да су баш такве сцене и они замишљали читајући књигу.

Српски превод „Партенопе“ потписује Мирјана Огњановић, која је превела и друга Сорентинова дела објављена на нашем језику („Сви су у праву“, „Тони Пагода и његови пријатељи“) – његови ранији читаоци, сасвим сигурно, волеће и ову књигу, баш као и претходне.

Паоло Сорентино је генија дефинисао као особу у чијем је присуству свима пријатно. Уз лепезу бројних других емоција, његови филмови и књиге остављају и тај утисак пријатности што их откривамо и проводимо одређено време у њиховом присуству. Сорентино је геније нашег доба.