Земља слатке вечности Харпер Ли или шта је било пре (а шта после) „Птице ругалице“

Више од пола века Харпер Ли (1926-2016) била је један од оних писаца који се најкраће могу описати синтагмом „писци једне књиге“. За први и (до тада) једини роман „Убити птицу ругалицу“ добила је Пулицерову награду, а касније и Председничку награду за допринос књижевности. Није се тај статус много променио ни када је пред крај њеног живота под, најблаже речено, необичним околностима објављен роман „Иди постави стражара“, док обимом невелика књига „Земља слатке вечности“ објављена постхумно – само потврђује зашто је Харпер Ли остала „писац једне књиге“, при чему то кажем без ироније и цинизма.

„Ја више прерађујем него што пишем“, наводи њене речи у предговору Кејси Сеп, америчка књижевница и званични биограф Харпер Ли. За њу је ова књига „временска капсула“ – која показује како су текли и живот и каријера Харпер Ли. Управо та њена реченица да више прерађује појашњава колико је трајало брушење карактера и обликовање ликова, али и скицирање ситуација и заплета које смо упознали у њеном култном роману.

Трећа књига „писца једне књиге“

„И адвокати су ваљда некад били деца“ – стоји као мото на почетку романа „Убити прицу ругалицу“;  зато би на почетку ове збирке приповедака и есеја „Земља слатке вечности“ могло да се напише: „И писци су сигурно некад били деца.“

И то се нарочито односи на њен први део, на осам приповедака које су написане пре 1960. године и које до сада нису објављиване у том облику. Ако бисмо били строги (али и правични) према књижевници – рекли бисмо да те приповетке заиста и изгледају као стилске вежбе за оно што је касније уследило и  не само то: неке од њих заиста су инкорпориране касније у „Убити птицу ругалицу“ (па и у „Иди постави стражара“). Нећемо овде откривати које – то може да буде летњи изазов за читаоце које воле да се играју књижевних детектива.

Као што први део књиге открива шта је било пре романа „Убити птицу ругалицу“ (и то се нарочито односи на прве три приповетке), други део нам открива шта је Харпер Ли радила после. И стилски, па и жанровски, роман који је прославио Харпер Ли је вододелница и овде, јер су приповетке написане пре и нису раније биле објављене, док осам есеја (чланака) који чине други део књиге написани су после 1960. И сви су већ негде објављени, али је ово први пут да су сабрани на једном месту.

Други део отвара њен текст написан за амерички Вог 15. априла 1961. године, а на крају је писмо Опри Винфри, објављено у њеном онлајн магазину 2006. године. А између, као у неком лексикону, нашло се свашта, укључујући и рецепт за хлеб са чварцима, као и текстове о Грегорију Пеку и Труману Капотеу. Као што је први део књиге неки вид интелектуалне забаве у стилу укрштених речи за проучаваоце (и љубитеље) књижевности, овај други део је посластица за новинаре (и оне који воле да читају новине).

О савременицима, туђим књигама и филму по сопственом роману

У есеју о Грегорију Пеку, Харпер Ли у ствари говори о снимању филма по њеном роману „Убити птицу ругалицу“. „Привид је био потпун“, записала је о утиску који је на њу оставио Грегори Пек у улози једног од главних јунака (он игра адвоката Атикуса Финча). Веома је занимљив тај сусрет писца са сопственим делом, али у другом облику. И готово је дирљиво то задовољство писца када схвати да је тим читањем његово дело добило нову вредност: „Касније у години, када сам одгледала завршен филм, доживела сам изненађење које ми је и даље једно од најзначајнијих искустава. Гледала сам надахнуту глуму. На наки чудесан начин, Атикус Финч Грегорија Пека превазилазио је привид.“

У књизи је и есеј о путовању у Канзас са Труманом Капотеом. „Оно што је Труман открио у Канзасу наводиће људе свугде да откривају сами себе“, пише Ли и тако наводи људе да откривају и позадину настанка његовог дела „Хладнокрвно убиство“,  али и да открију неку цртицу више о карактеру и темпераменту писца „Доручка код Тифанија“. („Сва дела се разликују, свако има печат исте осећајности и истог умећа.“)

„Сећате ли се када сте научили да читате“, пита књижевница на почетку свог писма Опри Винфри и одмах признаје да се тог времена уопште не сећа. Са читалачким искуством дугим седамдесет пет година, Харпер Ли супротставља полице у библиотекама мобилним телефонима и ајпедима и јасно је шта је њен одговор на питање да ли може да се плаче због Ане Карењине склупчан у кревету с рачунаром или то може да се догоди само „на меким страницама књиге“.

Зашто воли да истражује по библиотекама Харпер Ли појашњава и речима „када се потрудим да нешто научим, онда то и запамтим“. Тај последњи у књизи есеј последњи је и написан – 2006. године, пре тачно двадесет година. И има у њему много сличности са једном сценом из филма који се појавио у исто време када и ова књига. Наиме, „Ђаво носи праду 2“ имао је премијеру готово у исто време када је ова књига објвљена (занимљиво – први део филма је из године када је овај есеј објављен у „Опра магазину“).

Супротстављање Харпер Ли условно речено новим технологијама и страх да ће то олако стечено знање бити кратког века, у великој мери подсећа на оно о чему у филму на вечери која се симболично одржава у дворани поред Леонардове „Тајне вечере“ (сцена иначе ту није снимљена) разговарају Миранда (Мерил Стрип) и шашави милијардер Бенџи: како ће се завршити битка између креативности и уметности коју је створио и коју и даље ствара човек и онога што долази и што делује као да се „отело“ од човека.

Као у филму тако и овде имамо срећан крај (за сада срећан!), али сва остала питања и даље су отворена. Као сто су и даље актуелна питања о љубави и о свим њеним врстама и облицима испољавања, о чему је 1961. Харпер Ли писала за амерички „Вог“ (ето још једна паралела с филмом), позивајући се и на библијске цитате и на Сервантеса и показујући да је сваки добар писац најпре – читалац.

Зато је ова књига Харпер Ли добар избор за летње дане: може се читати у паузама између купања и дремке испод сунцобрана, не мора „одједном“. Мада може и тако. Може вас подстаћи да (поново) прочитате њен најпознатији роман, можда и да погледате филм, или пак да се вратите свим оним класицима о којима она пише, па затим своја осећања упоредите са сазнањима до којих о тим делима дођете питајући АИ на вашем телефону.

А кад смо код рецепта за хлеб, без удубљивања у улогу коју му у америчкој историји приписује Харпер Ли, рећи ћу само: прескупо и компликовано!