Гузељ Јахина у роману „Зулејха отвара очи“ - колико човек може да издржи

Гузељ Јахина у својој јунакињи Зулејхи повезује многобројне, готово једнако главне, упечатљиве ликове и читав један свет из времена после Октобарске револуције.

Има само 15 година, а већ је жена. Млада Татарка живи у патријархалном и тешком браку. Удата је за много старијег Муртазу који је по њеним речима добар муж. Знате ли зашто?
"Само мало је бије, а могао би много више."

Његова мајка, слепа и глува, кињи је по читав дан. Зулејха ради најтеже послове, а да све буде горе рађа девојчице које готово одмах умиру.

Пут у Сибир и сурова борба за опстанак

Онда читава земља доживљава преокрет, а Зулејха? Промену, само промену. Док други брутално из плишаног света с укусом кавијара и звуком мехурића пенушавца прелазе у смрдљиви вагон на путу у Сибир, Зулејха само један терет замењује другим теретом. Њен муж се супротставља обавезном откупу хране и црвеноармејац Игнатов га хладнокрвно убија.

Зулејха је протерана заједно са хиљадама других у удаљени регион. Следи дуго сурово путовање. Јахина га сјајно описује.

Као да су сви јунаци из романа руских класика оживели пред нашим очима. Какве нијансе у грађењу ликова! Свака честица ума и душе је огољена, сваку осећамо као да смо у том вагону. Како је ретка топлина снажна у окрутности! И боје су другачије. Сваку плаву неба, црвену, бутерастожуту полумесеца код Јахине ћете видети први пут.

Пред нашим очима Зулејха пуни године, деценије, сазрева. Када "оживи" метафорички наслов и јунакиња отвори очи, буди се изнутра, сазнаје, осећа, проналази снагу и љубав у суровим животним околностима. И не само симболично, у њој се истински рађа нови живот, син Јузуф.

Дух и снага преживљавања доминантна су тема која титра над сваком страницом романа. Од Зулејхиних првих шуњања по кући у покушају да избегне сусрет са злобном свекрвом, тихог хода међу маленим хумкама својих девојчица чија имена одзвањају у њеним ушима.

"Одуваш пепео па живиш и даље"

Потом, када у њен и наш читалачки живот улази као хладнокрвни убица Игнатов, црвеноармејац, командант транспорта бивших кулака, службеник задужен за њен воз који на моменте постаје човек, ризикује хапшење са сваким људским потезом према онима које води.

Посебно када у њему нараста страст. Јахина јој даје упечатљив литерарни оквир снажним сликама унутрашње борбе тог човека. "Игнатов није схватао како може да се воли жена. Могу да се воле велике ствари: револуција, партија, своја држава. А жена? Ма каква љубав какви бакрачи. Осећања, ватра емоција. Док гори - прија, кад прегори - одуваш пепео па живиш и даље." Плашио се "скрнављења речи волети".

Његов задатак је био да води групе некадашњих кулака. Свака "још једно зрнце песка бачено је на вагу историје. Тако једно по једно, зрнце по зрнце, народ ствара будућност своје државе."

Ликови, историја и универзална прича о људској издржљивости

И још једно зрнце у низу примера како физичке тешкоће губе битку у сукобу с душевном и менталном патњом, у борби за голо преживљавање, прво на дугом путу, а потом у суровој тајги на обали Ангаре, где група прогнаника различитих сталежа и вера поставља темеље новог друштва. Баш из различитости те чудесне заједнице израњају незаборавни ликови. "Интелигенција! Учтива до трњења зуба, понекад је дрска на речима, али у поступцима - смерна, млитава, покорна. Кукавна. И - жива, за разлику од многих сељака који нису издржали болести и глад."

Банкрот душе најбоље слика ауторка у лику чувеног професора медицине Волфа Карловича, који је убеђен да је заштићен од сваког ужаса јер живи у замишљеној љусци јајета. Стварни живот ће га натерати да из ње изађе. Још један од блиставих тренутака дела.

А како изгледа негативац? Упознаћете Горелова. "Горелов се свугде прилагоди". И с тако мало речи је већ све казано. А биће много чињеница у прилог, односно на штету његовом лику.

То су тренуци. Читав роман је успешна испреплетаност историјске стварности, узбудљиве радње, дубоког познавања људске душе и снаге тела, умећа преживљавања,воље. Разумео га је и доживео читалачки свет широм планете. Постао је међународни бестселер и донео ауторки престижне награде. Био је предодређен за филмско трајање.

"Прошли живот - јулбашки простори, опасни Муртаза, пакосна Вампирка, дуготрајно путовање у окованом дрвеном вагону, усмрделом од стотина људи - отишао је далеко, остао иза оних стрмих окука, тако да јој је изгледао као полузаборављени сан, мутна успомена. Ма је ли се све то догађало њој?" Пита се јунакиња.

Да, то је и оно питање које сам поменула на почетку: Колико можемо да издржимо, а да тога и нисмо свесни?