Антарктичка фонтана злата – научници не знају како вулкан Еребус избацује кристале злата у атмосферу

А у гасовима који непрестано избијају из овог природног отвора ка унутрашњости Земље, научници су пронашли микроскопске честице кристалног, елементарног злата.

Према научном раду објављеном 1991. године у часопису Geophysical Research Letters, Еребус сваког дана избаци око 80 грама микроскопске златне прашине, која се ветром разноси и до 1.000 километара далеко, а можда и више.

До данас је то једини познати вулкан на свету који избацује честице кристалног злата.

Права мистерија, међутим, није то што вулкан избацује злато, већ како оно уопште успева да напусти магму.

Заправо, присуство злата у вулканским емисијама није необична појава.

Трагови злата хемијским анализама откривени су у узорцима са вулкана Килауеа на Хавајима, Етне у Италији, Аугустина на Аљасци и Ел Чичона у Мексику.

Каснија теоријска истраживања указала су да се злато може преносити врелим вулканским течностима, а вероватно и гасовима.

То има смисла, јер је вулкан у суштини отвор у Земљиној кори кроз који се растопљени материјал из дубине пробија ка површини.

Бројни елементи, попут бакра, сребра, живе, арсена, селена, сумпора, али и злата, налазе се у тој огромној природној „топионици“, где могу да се везују са другим елементима и формирају различита једињења.

Злато се при том не испарава као вода из чајника – тачка кључања чистог злата далеко је виша од температура у вулканима. Уместо тога, сматра се да оно „путује“ у испарљивим једињењима која садрже хлор или сумпор и која могу постојати у врелим вулканским гасовима.

Међутим, према истраживачком тиму који је предводила геохемичарка Кимберли Микер са Института за рударство и технологију Новог Мексика у Сједињеним Америчким Државама, злато са Еребуса понаша се на начин који није забележен ни код једног другог вулкана.

У оквиру истраживања научници су прикупили узорке снега око кратера, гасова који се издижу изнад језера лаве, као и ваздуха у доњим слојевима атмосфере изнад Антарктика, чак до 1.000 километара удаљености од вулкана.

У сва три скупа узорака пронашли су микрометарске честице чистог злата.

Под електронским микроскопом честице су изгледале као сложени, правилно обликовани кристали са готово савршеном геометријом, а не као неправилна зрнца. Неки од њих били су широки и до око 60 микрометара.

Процењена дневна емисија од 80 грама злата заправо је мања него код неких других вулкана. Према тадашњим мерењима, Килауеа је дневно испуштала између 500 и 800 грама злата, док су процене за Етну достизале чак 2,4 килограма.

Ипак, код Еребуса постоји нешто јединствено што омогућава да се злато издвоји из једињења која га преносе у вулканским гасовима.

Један од модела који су научници предложили претпоставља да се злато из лаве износи у испарљивим једињењима са хлором. Како се гасови хладе, злато кристалише, издваја се из тих једињења и на крају пада на антарктички лед.

Проблем са овом теоријом је што гасови садрже веома малу количину злата, па је у таквим условима веома тешко да се у ваздуху спонтано формирају тако лепо обликовани кристали.

Другу могућност касније је предложио вулканолог Филип Кајл, такође са Института за рударство и технологију Новог Мексика и члан истраживачког тима. Према његовој хипотези, злато се постепено формира у кори на површини језера лаве, одакле га потом узлазни вулкански гасови односе у атмосферу.

Иако је од овог открића прошло више од 30 година, научници и даље немају коначан одговор.

Изгледа да нешто у вези са планином Еребус – било да је реч о њеној хемији, температури, геологији или неком другом фактору – овом вулкану даје јединствену способност да антарктички снег посипа ситном златном прашином, готово као неко несташно митско биће.