Тин Ујевић – знао много, искусио још више, платио људску и политичку цену

У сивом здању на левој обали Миљацке, завученом у двориште иза бетонског пролаза, на пола пута између два сарајевска моста, Дрвеније и Чобаније, најзанимљивији спрат зграде Факултета политичких наука био је подрум. Не због бифеа у којем је Сејо продавао зидарске сендвиче, а понекад и жестину. Једном недељно, навече, када би Сејо закључао своју кухињицу и шанк, у подрумски бифе би силазили девојке и младићи да читају једни другима своје песме. Кружок је имао звучно име – „Књижевни клуб Тин“.

Умрети од лепоте

Аугустин Тин Ујевић је био нека врста тотема тог чудног студентског племена. За нас, дојучерашње гимназијалце, он је био чико из читанке. Понеко је знао његове стихове напамет јер су били погодни за патетично рецитовање за кафанским столом. Рокерско-боемској генерацији нарочито је пријала двадесет и прва песма из „Колајне“:

Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;

и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини
умримо, умримо у самоћи.

Још увек деца која се праве да су одрасла, склони музици и поезији, тражили смо ону голему лепоту од које се може умрети. Осим тога, очајно, а музикално призивање плача у тишини и смрти у самоћи – призивање онога што плаши децу у нама, као да нас је магијски ослобађало страха. Од живота и свега што он носи.

Почетком осамдесетих Тито је био мртав, југословенски рок живљи него икад, а земља о којој смо у основној школи учили патриотске песме, почела је да пуца по шавовима. Нисмо то у потпуности разумели, али смо осећали.

Тин је на тај начин својим мелодичним очајањем постао наш савременик, он нам је помало старинским маниром саопштавао оно што је мало ко од нас својим тадашњим стиховима умео – да је лепота смисао иначе бесмисленог света.

Не бој се, ниси сам

Уследиле су четири године дружења младих људи који су после постали јавне личности овог или оног формата. Дина из Брчког, Мира из Бањалуке, Нермин, Тузлак пресађен у Сарајево, Амир из Вогошће, Миро из Сарајева, Мики из Титограда, те човек који је имао највећу енергију међу нама, Мајо из Братунца.

У разним приликама, не само у песничком подруму већ све чешће у кафанама којих данас више нема – Позоришна, Пошта, Ловац, Корзо – у шароликој екипи би увек неко имао вољу да каже, обично прегласно и са лажном осећајношћу, понеки стих Тина Ујевића. Помало помпезни наслови као Побратимство лица у свемиру били су идеални за девојке и младиће који су тражили истоплеменике по сензибилитету:

Не бој се! ниси сам! има и других него ти
који непознати од тебе живе твојим животом.

То „ниси сам“ изречено из усамљеничких уста било је лековито за нашу, генерацијску усамљеност. Осека комунистичке владавине уочи плиме национализма подарила нам је неколико година затишја у којима су, између „Идола“ и „Лајбаха“, Џонија и ЕКВ-а, стале многе светске антологије, бројне страсне расправе о битничкој поезији, руској авангарди, футуризму, филмовима од Тарковског до Кополе, од Бергмана до Холивуда, од Кустурице до Шијана.

Све ово је крунисано књижицом у којој је први пут укоричено оно што смо писали. Песнички клуб „Тин Ујевић“ је средином осамдесетих сакупио по неколико песама својих чланова. Неко од нас је већ био довољно вешт да пронађе пут до неког омладинског буџета. Црна књижица са насловом „Познавање природе и друштва“ садржала је петнаестак имена – не бих умео више тачно да их набројим јер више немам свој примерак.

То је једини траг окупљања групе младих људи под брендом „Тин“ у тој деценији.

Накнадно читање

Тек касније, када сам озбиљније прочитао већи део песама које је потписао Тин Ујевић, он ми је постао много више од боемског узора о којем се препричавају анегдоте. Понајпре ме је задивио и замислио његов животни пут.

Никада нисам био у Вргорцу. У том месту, на граници Далмације и Херцеговине, у Диздаревој кули из османског доба 1891. рођен је Јосип Аугуст Ујевић који ће у јужнословенску књижевну историју ући под именом Тин Ујевић.

Он на крају основне школе већ иза себе има три адресе – поред Вргорца, ту су Имотски, па Макарска. Сплитски је гимназијалац, матурира 1909, одлази у Загреб, студира хрватски језик и књижевност. Постаје следбеник и миљеник књижевника Антона Густава Матоша. С њим се политички оштро разилази када за себе открива идеју југословенског уједињења, напушта Матошеве старчевићевске позиције.

Јавна полемика учитеља и ученика води се безобзирно. Матошу се није свидео један Ујевићев текст. Написао је свој одговор, где га не помиње именом, али говори о младом књижевнику који га опонаша: „Умјесто ученика добих мајмуна...“. Тин Ујевић потом Матоша назива неоригиналним плагијатором и књижевним лоповом. А Матош Ујевића – Хуљевићем.

Легионар Тин

Тин одлази за Београд где потписује ватрене југословенске памфлете. Ту упознаје касније антиаустријске атентаторе Богдана Жерајића, Луку Јукића па и Гаврила Принципа. Потом 1912. одлази за Сплит, где је био суоснивач листа „Уједињење“. Овај му политички рад доноси десет година изгнанства из Аустроуграске. Одлази у Париз.

Две ствари су у његовим париским годинама одлучујуће: Неузвраћена љубав поћерке српског конзула Миленка Веснића, те његова одлука да заједно са пријатељем, црнорукашем Владимиром Гаћиновићем пријави у француску Легију странаца, која је у договору са српском тајном службом, преко Далмације планирала убацивање командоса и подизање устанка у аустроугарским крајевима. План се изјаловио, његов брод је код Боке торпедиран, Тин је претрпео снажан потрес мозга.

Млади југословенски револуционар Тин Ујевић опоравља се, одлази на Цетиње са подофицирским чином, пише пропагандне чланке међу којима је и „Чији је Трст“ – који се нимало не свиђа Италијанима, али се допада Југословенском одбору за који почиње да ради. Поново се враћа у Француску, тих је година у Паризу стигао да игра шах и са Троцким. Заједно са француским аутором Пјером де Лањијем 1916. пише и објављују на француском „Граматику српског језика“.

И бити стар, а бити млад

Тин све време пише и стихове – прве песме је објавио још као Матошев ученик у Загребу. У Паризу је, на пример, написао једну од својих најпознатијих песама, која ће постати химна његове генерације младих југословенских националиста и ратника. Објављена је у крфском Забавнику 1917 под насловом Свакидашња јадиковка:

Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад!

Песнику је 25 година, вишеструки је прогнаник и емигрант, био је у затвору због идеје у коју је веровао, а срце му је сломљено. Његова Свакидашња јадиковка је генерацијски вапај:

О Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна реч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Када се враћа у новоосновану јужнословенску краљевину, он је већ уморан од политичких идеала, у чију се варљивост уверио. Најпре 1919. одлази у Загреб, али ту себе не види. Прелази у Београд.

Урања у боемско братство песника. Хроничари бележе да је са торбом пуном књига ступио у хотел „Москва“ и случајно сео за сто српског песника Радета Драинца – човека који је касније записао стихове невероватно блиске Ујевићевим:

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

Можда су прве године после рата књижевно сажеле крваву епоху у неколико стихова које су потписали Милош Црњански (Гладан и крвав је народ мој. /А сјајна прошлост је лаж)., Душан Васиљев (Ја сам газио у крви до колена и немам више снова.) и Тин Ујевић: Но мучно је, најмучније / Бити већ стар, а тако млад!

Телеграм на Марс

Драинац ће оставити зебелешку да никада није срео човека са таквом речитошћу и таквим талентом да мозаички приповеда. Тину Ујевићу у Београду на ћирилици и на екавској варијанти излазе најзначајније књиге – Лелек себра 1920. и Колајна шест година касније. На тај начин је значајни хрватски и југословенски песник оставио неизбрисив траг у српској књижевности.

Једнако импресиван је и каталог његових боемских провокација, које су често имале облик луцидног ругања малограђанском свету. Осамдесетих смо уз смех препричавали оно што су нам старији књижевници испричали – да је Тин Ујевић организовао утрку вашки за столом у „Москви“. Њега и Драинца је конобар у „Три шешира“ питао шта ће да попију. У хроничној беспарици Драинац је рекао – ништа. А Тин: Исто то, само са чашом воде, жедан сам.

Заклетог нежењу Ујевића питали су зашто је то тако. Одговорио је: „Људи се требају женити, богови могу, а пјесници не смију.“ Неко време је радио у чувеној београдској антикварници и газду Влајка наговорио да заједно пошаљу телеграм на Марс, да се распитају има ли тамо антиквитета. Треба ли рећи да је после тога београдска чаршија газду прозвала Влајко Марсовац.

А боемско крунисање Тина на Скадарлији, где је он уз циганску музику одржао говор о смењивању владајуће династије, донео му је хапшење и протеривање из Београда. Вратио се тек за годину дана. Његова београдска деценија је у урбаним београдским легендама још увек жива, он је остао историјски краљ боемске Скадарлије – у веома јакој конкуренцији.

Загребачка ћутња

Од 1930. следи седам сарајевских година и тамошње дружење са боемима. Потом се враћа у Сплит, а одатле 1940. у Загреб. Наставио је да ради за државну новинску агенцију и у време усташке владавине што му је донело петогодишњу забрану објављивања после доласка партизанске власти.

Мада је он усташким властима био неупотребљив због свог радикалног југословенства у младости, београдских година, универзалне бодлеровско-витменовске, а не националне ноте у поезији, свог кафанског провокативног изјашњавања као бољшевика, али пре свега као ексцентрични појединац неупотребљив за било који систем, све ове особине донеле су му невоље и са комунистима.

Умро је 12. новембра 1955. Сахрањен је на Мирогоју. У Београду има своју улицу, у Загребу, Вргорцу, Сплиту, Сарајеву спомен-плочама и споменицима обележена су битна места његовог скиталачког живота, по њему се зову значајни књижевни фестивали, снимани су филмови о песнику.

Интересантно је да су послератна издања Ујевићевих песама из београдских година штампана искључиво на ијекавици. Тако смо их и ми „Тиновци“ осамдесетих читали, не знајући много о ћирилично-екавском оригиналу.

Стаза варке

Тин је могао, попут Андрића, после уједињења ступити у југословенску дипломатску службу. Говорио је неколико језика. Знао много, искусио још више, платио људску и политичку цену одлучног заступања идеје српско-хрватског народног јединства. Али је изабрао другачији пут. Макар то била и песничка „стаза варке“.

Тридесет и прва Колајна је песма која и у једној и у другој верзији заправо јесте „моћна реч“ коју је Тин очајнички тражио. Песничку једначину је после раскида са политиком поставио исто тако радикално, улажући цели свој живот као јемство, а формула је била, упркос свему – поезија или ништа:

С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудну и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу...