Одлазак Филипа Давида, човека од знања, савести и естетике

Филип Давид, који је преминуо у 86. години, говорио је да је српски писац са јеврејским коренима. Већина браће, сестара и рођака страдала је у логорима на Сајмишту и у Јасеновцу.

Још као основац и средњошколац освајао је књижевне награде. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.

Објавио је књиге приповедака: Бунар у тамној шуми, Приче о стварном и нестварном и Принц ватре. Написао романе Ходочасници неба и земље, Сан о љубави и смрти, Кућа сећања и заборава за који је добио НИН-ову награду, и неколико књига есеја.

„Филип Давид је јединствен стваралац на нашој књижевној сцени. Човек од знања, савести и естетике. Када говорим о знању, савести и есатетици имам на уму и његову ерудицију, коју је на ненаметљив и упечатљив начин претакао у прозу. Мислим ту и на његову етичку савест и свест која га је наводила да увек доноси праве одлуке да буде на правој страни истине и правде“, истакла је књижевна критичарка проф. Владислава Гордић Петковић.

Један је од оснивача удружења Независних писаца 1989. године у Сарајеву, оснивач удружења независних интелектуалаца Београдски круг, као и Форума писаца. Дела су му превођена на више од десет језика.

„Одлазак Филипа Давида велики је губитак за српску културу. Не само да је био значајан писац који је у националну меморију враћао садржај и проблематику коју не смемо да заборавимо, већ је био и морална вертикала нашег друштва. Непомерив, непоткупљив овоземаљским привилегијама, недвосмислено је препознавао пут истине и сведочио га је без страха“, рекао је писац Драган Великић.

Дуго је радио у Телевизији Београд. Као драматург, сценариста или косценариста радио је на филмовима Окупација у 26 слика, Пад Италије, Вечерња звона, Ко то тамо пева, Буре барута, Посебан третман. Велики траг оставио је и као професор драматургије на Факултету драмских уметности.