Љубомир Симовић – чувар речи, глас народа, хроничар душе

Љубомир Симовић је књижевник чији опус више од пола века доминира као један од најзначајнијих у српској литератури. Још од 1958. године када је на песничку сцену ступио збирком поезије Словенске елегије, након 15 поетских књига (Шлемови, Источнице, Субота, Видик на две воде, Ум за морем, Уочи трећих петлова, Љуска од јајета...), четири драме које спадају у саме врхове српске драматургије, четири књиге есеја, разговора, чланака (Ковачница на Чаковини, Галоп на пужевима...), књиге есеја посвећене ликовним уметницима три издања књиге есеја посвећене песницима и драмским писцима (Дупло дно итд), два дневника, једном о бомбардовању, другом о сновима и једном роману хроници, Ужице међу вранама, Симовића ћемо памтити као свежег и иновативног писца који је сваком својом књигом потврдио своје место у српској књижевности, чврсто утемељено између осталог и са преко 20 књижевних награда, великим бројем превода и поезије и драма на преко 15 светских језика, читавим низом извођења његових драма широм света, као и бројним изборима из поезије и теоријским зборницима посвећеним његовом стваралаштву.

Симовићева опредељеност за локално или историјско биће сопственог народа и у песништву и у драмама функционише на принципу микро и макро космоса где су конкретно и локално повод за опште и универзално.

Отуда су и ликови његове поезије и драмског опуса пре свега мали, анонимни, обични људи, пиљарице, рибари, праље, а једноставни и свакодневни појмови попут јајета, соли, нуле, рибе, мишје рупе, пасуља и других, попримају размере симбола и метафора.

Често позивање на усмено, народно стваралаштво, као и константна заступљеност митске и историјске традиције, остварује се у Симовићевом опусу као темпорална вертикала која задире у најдубље слојеве архетипског, присутне у човеку од најстаријих времена све до данашњег, савременог тренутка.

Заинтересован за визелно и сликовно, Љубомир Симовић је успевао да специфичном употребом језика ефикасно повеже две уметности, ликовну и песничку, да у језику формира живе песничке слике које, било реалне или фантастичне, у даљем транспоновању попримају метафорично значење.

Иако је Љубомир Симовић током свог стваралаштва написао само четири драме, Хасанагиницу, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану и Бој на Косову, оне су сврстане међу саме класике домаће драмске књижевности, извођене су веома често на сценама широм земље, наши најбољи редитељи су се опробали на њима, а велики број њихових извођења (пре свега Шопаловића) широм света, од Француске до Јужне Кореје, од Украјине до Јапана, доказује да је Симовић својим драмама стекао своје место у низу најбољих светских драмских стваралаца.

Остало је упражњено место на српском песничком Олимпу, али нема сумње да се Љубомир Симовић, сада налази на правом Олимпу, међу боговима песничке речи, баш тамо где и припада, у вечности.