„Београдски споменарник" је ризница историјских прича, а може бити још богатији

Неда Ковачевић пописује и описује у својим књигама споменике, спомен-плоче и фасадне скулптуре више од једне деценије.

„У оваквом обиму је, пре мене, постојао само списак Завода за заштиту споменика, а ја сам, да кажем, допунила тај списак и фотографисала све, тако да књига трећег Београдског споменарника, фасадна скулптура у Београду - садржи 700 адреса које сам одабрала", рекла је у Београдској хроници Неда Ковачевић.

Каже да је додавала податке, када их је имала, о томе када је зграда зидана, ко је архитекта, околности настанка споменика...

„Ствар у фасадама је у томе што су јако старе и дуго се нису обнављале. Већина тих зграда је из времена између два рата па и старија. Тек у последње време су почеле да се интензивније обнављају", каже Ковачевићева.

Осим занимљивих прича о начинима постављања споменика, има и оних о њиховом - нестајању.

Ковачевићева наводи да има више разлога за то, међу којима су и ратне околности: „За време окупација, у Првом и Другом светском рату, окупатори су једноставно уклањали споменике и најпознатији пример је Споменик Карађорђу, који је био у Калемегдану у парку 1913. године постављен, а 1916. Аустроугари су га уклонили и уништили. Сада је на том месту Споменик захвалности Француској."

За наставак свог специфичног истраживачког рада, који претаче у књиге, за други том, како Неда Ковачевић каже, чека неке споменике који треба да се подигну.

Говорећи о личностима који заслужују споменик у Београду али га немају, наводи Михајла Пупина: „Он има неколико биста по граду, али су на врло недоступним местима, два су унутар установа. Пупин нема одговарајући монументални споменик који апсолутно заслужује."

Постоје вредни споменици унутар установа који заслужују посебну пажњу, а међу њима је и онај у Згради Патријаршије Српске православне цркве под именом Помирење, Ђоке Јовановића, на коме су заједно приказани књаз Милош и Карађорђе.

„Тај споменик је још 1904. године наручио Марко Стојановић, тада вицегувернер Народне банке и фотограф аматер, да тај споменик буде испред његове куће. Његова кућа је данашња Ликовна академија, на крају Кнез Михаилове улице. Споменик је Ђока направио и био је постављен тамо, преко пута сада Градске библиотеке, некада хотела Српска круна. Споменик је стајао тамо 1929, 1930. године, а онда је неко, нема много података, али претпоставља се да је неко био против тог споменика, и ваљда против помирења и свега, и онда је Српска црква узела споменик и однела га у Патријаршију. Добила сам благослов патријарха, фотографисала споменик и уврстила у књигу", испричала је једну од својих занимљивих прича Неда Ковачевић.