Бећковићева „Најнајнија" је и љубав, и похвала, и молитва

Чар уметности је у томе што не може да се дефинише и што после толиких векова још не знамо шта је то, и када би се та тајна растајнила, можда би то био њен крај, каже Матија Бећковић који нам је дао реч какву до сада нисмо имали. Његова је и безвремена а сви ћемо желети да је наша. Најнајнија је и љубав, и похвала, и молитва.

„Велика част је указана једној речи која се нађе сама на чистој белој страници. Кад још помислите шта би могло да се напише на једној страни папира од Песме над песмама до Десет Божјих заповести. А овде је сад једна реч крунисана да остане ту сама. То може да се чита као поема, као посебне песме а само да каже оно да је у уметности све могуће ако је модерна. Најнајнија је најновија и најнежнија српска реч и у време кад се тако мало тепа, кад мало тепамо одједном је она изронила... Ја и сам не знам кад сам све те стихове написао, али они су се тек сад саставили у неку нову целину", каже академик Бећковић.

Ова књига наставља се на поеме посвећене Вери Павладољској. У поеми Најнајнија искрено и дубоко, обраћа се драгој.

„Као о нечему што постоји, само у осећањима у мислима и што је посебно важно, у овој књизи песама Матија Бећковић настоји да покаже колико је љубав једно осећање које, просто речено, није везано за неке временске и неке друге оквире, већ оно постоји оно траје, независно од тога да ли је објекат љубави ту поред нас и заправо, он на крају ове књиге и прави једну апотеозу љубави као оној сили која заправо држи целокупно постојање и даје му онај дубљи смисао", рекао је проф. др Радивоје Микић.

И свако ко ове лирске минијатуре буде читао може да се увери, како песник каже, „од чега су некад зависили људски животи и настајала велика дела".

„Пола живота сам заборавио и лако сам га прежалио.
Оно што нисам запамтио, мој живот није ни био.
И оне дане промашене док тебе нисам упознао,
кад већ нису ништа за мене, што бих у живот рачунао"... изрекао је стихове наш академик.