Петнаест година након трауме у Фукушими Јапан поново корача у нуклеарну будућност

За народ те далекоисточне државе то је била колективна траума, криза која је запретила опстанку државе и кошмарно искуство које се не заборавља. Били су то тренуци и дани за које се сви сећају где су се налазили и како су их провели; догађаји који су покренули дубока преиспитивања о начинима одбране од природних непогода, оправданости употребе нуклеарне енергије, пракси давања приоритета заради уместо безбедности, али и многе младе инспирисали да се придруже ватрогасцима, полицији и армији, те грађанство подстакли на многе форме доброчинства, као што су донације или волонтерски рад на збрињавању избеглих и рашчишћавању рушевина. 

И данас, петнаест година након те катастрофе, власти не одустају од потраге за несталима и посмртним остацима настрадалих. Отуд, званично, број погинулих је око 15.901, док се 2.519 особа и даље воде као нестале - у току последњих годину дана идентификовани су посмртни остаци још пет људи.

Дуга сенка нуклеарног инцидента у Фукушими

Док је цунами разорио приобална насеља и покидао животе породица у њима, најтрајнији утицај на целокупно јапанско друштво несумњиво је оставила нуклеарна несрећа у префектури Фукушима. Она је на евакуацију присилила око 160.000 људи и довела до затварања свих нуклеарних централа и изненадног преласка на употребу природног течног гаса и угља, који је погоршао еколошку ситуацију у земљи и знатно уназадио амбиције Јапана за драстично смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште. 

Она је довела и до штедње и поскупљења струје у густо насељеном престоничном појасу, за чије потребе је радила нуклеарна централа "Фукушима 1" и њен власник - компанија "Токијска електродистрибуција", позната и по скраћеници "ТЕПКО".

Удар цунамија на ту централу разоткрио је културу давања приоритета профиту и исплатама дивиденди у нуклеарној индустрији у Јапану, јер је талас који је поклопио електрану и прекинуо напајање система за хлађење реактора струјом био висине око 15 метара, а зид који је требало да је заштити од те врсте природне несреће био висине само пет метара - "Токијска електродистрибуција", компанија у приватном власништву, није желела да уложи у виши и јачи зид јер је оценила да је опасност од великог цунамија занемарљиво мала, мада је крајем 19. века на истом месту био забележен цунами висине преко 35 метара. 

Она, такође није поседовала ни роботе, ни друга средства која би могла бити искориштена за утврђивање штете у реакторима у условима високе радијације, као ни супстанце за уклањање радиоактивних честица (деконтаминацију). 

Ови пропусти, у медијима и стручној јавности приписани жељи за (већим) профитом, довели су до низа истрага у којима је преиспитивано све, од типа и квалитета земљишта под нуклеарним централама, преко њихових техничких карактеристика и организације управљања, до (често блиског и понекад коруптивног) односа између компанија које су њихови власници и локалних политичара и влада. 

Мада је вероватно највећа лекција инцидента у Фукушими то да нуклеарне централе не треба препустити приватном капиталу и власништву, кроз медијске репортаже и судске парнице постављана су и шкакљива питања о одговорности државе када су у питању законодавство везано за нуклеарну индустрију и инспекција нуклеарних постројења од стране државних органа.

Безрезервни повратак нуклеарној енергији?

Колапс четири реактора у централи "Фукушима 1", која се налази на око 220 километара од Токија, на неколико недеља је угрозио опстанак целог престоничног појаса са 37 милиона становника и постојање Јапана као државе, јер је било немогуће евакуисати сво то становништво када је припретио пораз у тешкој борби за зауздавање тих реактора и ослобађање фаталних количина радијације. Ослобађање опасних количина радијације у смеру поменуте гигантске конурбације, коју поред Токија, сачињавају и градови Ћиба, Саитама, Кавасаки, Јокохама и други, спречили су надљудски напори токијских ватрогасаца и хеликоптерских јединица војске. 

Уништење тих реактора довело је и до рушења мита (у јапанској јавности) о савршеној безбедности нуклеарних централа.  

Претрпљени шок и страх преточили су се у захтев за обустављање рада свих нуклеарних електрана, који је паралисао ту грану јапанске привреде, и, због наглог пораста увоза енергената, прузроковао трговински дефицит и у целини уздрмао привреду земље. 

Пре несреће у Фукушими у Јапану је било функционално 54 реактора, који су задовољавали више од петине потребе државе за електричном струјом. Што због фаталних оштећења од цунамија, процене да су небезбедни или истека животног века, данас је у Земљи излазећег Сунца операбилно укупно 33 реактора. 

Од тога, тренутно ради 15 реактора, који генеришу око девет одсто струје која се утроши. Још три су добила дозволу за укључење, док још шест пролази кроз процес одлучивања о томе да ли ће бити враћени у употребу или не. Два су у изградњи. 

У 2024. јапанске нуклеарне централе су произвеле укупно 83 терават часова електричне струје. Укључење једног јединог реактора у највећој нуклеарној централи света "Кашивазаки-Карива" (где је до пре месец и по неискоришћено стајало свих седам), сматра се, умањиће увоз природног течног гаса из иностранства за читавих 1,3 милиона тона годишње. 

У октобру прошле године на чело државе дошла је премијерка Санае Такаићи, конзервативка која се јасно изјашњава за активно рестартовање заустављених нуклеарних реактора. Владајућа Либерално-демократска партија коју она предводи на недавним парламентарним изборима је освојила апсолутну већину у Доњем дому тог законодавног тела.

Даље, неизвесна и опасна војнополитичка ситуација у Персијском заливу снажно сугерише потребу да земља осетно смањи ослањање на природни гас из иностранства. 

Посебно јак притисак на електричну мрежу доноси подизање нових фабрика полупроводника и дата центара за потребе грана које се базирају на вештачкој интелигенцији. 

Такође, најновија истраживања јавног мњења показују да сада око 51 одсто становника далекоисточне царевине подржава коришћење нуклеарне енергије у односу на само 28 посто пре десет година. Највећа подршка (око две тречине) је међу младима од 18 до 30 година живота, који углавном немају јасно сећање на катастрофу која је замало уништила њихову државу.

Зато је будући пут јасан - сваки новоукључени реактор драстично умањује увоз енергената, побољшава економски биланс земље и јача њену енергетску безбедност. 

То наговештава боље дане за носиоце јапанске нуклеарне индустрије: "Тошибу", "Хитачи" и "Мицубиши хеви", који су године пословне суше у домовини покушавали да надокнаде у иностранству, између осталих, и у земљама попут Пољске и балтичких република.