Артемис 2 - свет поново гледа у космос

 Мисија Aртемис 2, током које је четворочлана посада обишла Месец и безбедно се вратила на Земљу, означила је важан корак у обнови људских свемирских истраживања. Ипак, овај успех отворио је низ питања о безбедности, технологији и реалним роковима за повратак човека на Месец и одлазак на Марс.

„Ако се погледају три циља ове мисије да се изведе без жртава, да експерименти успеју и да се добије подршка јавности, сви су остварени“, каже Бубњевић.
Један од најважнијих резултата мисије јесте глобална пажња коју је изазвала. И без великих промотивних кампања, интересовање јавности расло је спонтано, укључујући и Србију: „Како су дани одмицали није било медија на планети који то није пажљиво пратио“, каже Бубњевић и додаје: „То се потпуно спонтано десило.“

Овај ефекат подсећа на еру Aполо програма, када су свемирска истраживања инспирисала генерације. Данас се, како истиче, поново отвара простор за нове: „Сада имамо довољно мотивације за младе широм света.“

ИЗАЗОВИ ЗА AРТЕМИС:

1. Лунарни лендер

Иако је Aртемис 2 успео, наредне мисије суочавају се са озбиљним изазовима. Највећи међу њима је развој лунарног лендерa, летелице која би омогућила слетање астронаута на Месец.

„Оно што заправо у овом систему недостаје је сонда која ће да се спусти на површину и врати назад“, објашњава Бубњевић.

Тренутно на том задатку раде приватне компаније, али њихови системи још нису спремни за оперативну употребу. План за Aртемис 3 укључује тестирање спајања у орбити, али остаје неизвесно да ли ће рокови бити испоштовани.

„То је кључни недостајући део система без ког нема слетања на Месец“, објашњава Бубњевић.

„Доста је незамисливо да следеће године имају употребљив лендер.“

2. Повратак кроз атмосферу

Један од најризичнијих делова мисије и даље остаје повратак на Земљу. Током уласка у атмосферу капсула је изложена екстремним температурама.

„Видели смо драматичне сцене са 2.700 степени Целзијуса и губитком комуникације. Топлотни штит остаје проблем“, каже Бубњевић.
„То је очигледно слаба тачка целог програма. Повратак назад у атмосферу Земље је преише ризичан и даље.“

3. Људске границе 

Aртемис 2 донео је и важне увиде о људској издржљивости у свемиру. Иако су астронаути показали висок ниво отпорности, јасно је да овакве мисије нису за свакога.

„Евидентно је да свемир представља баријеру на много нивоа. Ово су људи невероватне психофизичке спремности“, каже Бубњевић.
Тим научника прати психофизичке последице овог лета, што представља велику разлику у односу на Apollo мисије, када су људи, тада пробни, порбени пилоти, слати у непознато без много промишљања.

4. Ласерска комуникација

Мисија је тестирала и ласерску комуникацију, нову генерацију преноса података.

„Ласерска комуникација је потпуно нови начин“, објашњава Бубњевић и истиче: 

„Показало се да је то много боље него што се могло очекивати.“
Ипак, следи даље усавршавање како би комуникација са људима ван Земљине орбите текла неометано.

ПУТ КА МЕСЕЦУ И МАРСУ

Artemis 2 представља основу за све будуће мисије, укључујући изградњу базе на Месецу и потенцијални одлазак на Марс.

„Да није било ове мисије, све би остало научна фантастика“, каже Бубњевић.

Један од најупечатљивијих тренутака био је пролазак иза тамне стране Месеца и снимци Земље из даљине, који подсећају на чувену фотографију „Плави кликер“ из 1972. године.

Такве слике имају снажан културни и симболички значај и подсећају на крхкост и коначност планете на којој живимо.

„То је нешто што не може да се доживи са Земље“, каже Бубњевић. Посебно снажну поруку носи поглед на нашу планету: „Све што постоји, сви људи, сви догађаји, историја, све стаје у том једном кадру“, закључује он.

Шта нас чека у мисијама Aртемис 3 и 4, колико су реални планови за базу на Месецу и какви су ризици будућих свемирских летова погледајте у целом разговору са Слободаном Бубњевићем у подкасту Аналогија. 

Транскрипт :

Ана: Људи су се вратили са пута око Месеца. Мисија Артемис 2 је успела. Шта смо сазнали, осим да смо и даље веома незаштићени чим се мало удаљимо од Земље? Настављам разговор са Слободаном Бубњевићем. Прошли пут смо причали шта очекујемо од мисије. Сада је завршена – да ли је успела?

Бубњевић: Ако погледамо три кључна циља мисије – први, да се изведе без жртава, у потпуности је остварен. Други, да се спроведу бројни експерименти, такође је успешан. НАСА већ извештава о резултатима. Трећи циљ био је да се обезбеди јавна подршка за будуће мисије. И управо је тај аспект можда највише успео.

Када смо раније разговарали, деловало је да тему прате само ентузијасти и уски круг медија. Међутим, како је мисија одмицала, посебно током проласка иза такозване тамне стране Месеца, практично није било медија који то није пажљиво пратио.

Дуго се говорило да су људи који данас воде НАСА заправо „деца Аполо програма“. Они су одрастали уз те мисије. Сада се јасно види да је ова мисија привукла нову генерацију. Имамо довољно мотивације да се свемирска истраживања врате у центар пажње.

Ана: И ја сам се питала да ли ову тему пратимо само нас двоје. Испоставило се да није тако – велики број људи је слушао, коментарисао, постављао питања. Добро је знати да као цивилизација нисмо одустали од истраживања – од Колумба до данас.

Бубњевић: Посебно је занимљиво што се све десило спонтано. У Србији није било организоване кампање, није било координације нити „watch party“ догађаја као у свету. Ипак, сви медији су на неки начин извештавали.

Твој подкаст је био међу првима који су отворили ову тему. Деловало је да ће ту и остати, али испоставило се да интересовање расте. Упркос свим критикама – да ли су свемирске мисије потребне и ко треба да их спроводи – показало се да људе заиста занима свемир. Потребан је само један овакав догађај да се то поново открије.

Ана:
Шта смо конкретно сазнали? Шта се показало као проблем или ризик за Артемис 3?

Бубњевић:
Прво – комплексност мисије. То је огроман изазов и било је јасно и раније, али сада је потврђено у пракси. Следећи корак делује као готово непремостива препрека.

План је да Артемис 3 не подразумева одмах слетање људи, већ тестирање повезивања са лендером који развијају приватне компаније. Та компонента још није спремна. Питање је да ли је реално да се све заврши у предвиђеном року.

Разлика између мисија је суштинска. Овде имамо летелицу која напушта Земљину гравитацију уз помоћ СЛС ракете, улази у путању ка Месецу и враћа се. Али за слетање је потребан посебан модул који још не постоји.

Ана:
То не би требало да буде толико тешко. Већ смо имали такву технологију.

Бубњевић:
Посао је поверен приватним компанијама. У игри су компаније Џефа Безоса и Илона Маска. До недавно се мислило да ће SpaceX бити једини, али сада обе имају шансу.

Тренутно стање њихових пројеката показује да је мало вероватно да ће лендер бити спреман већ следеће године. Ипак, НАСА је уложила додатна средства и ангажовала своје инжењере да убрза процес. План је да се у Артемису 3 тестира спајање у орбити. Није немогуће, али је изазов огроман.

Ана:
Да ли је комуникација и даље проблем?

Бубњевић:
По први пут је тестиран ласерски систем комуникације. Уместо класичних радио-таласа, користи се ласерски сноп, слично оптичким кабловима. Показало се да ради боље него што се очекивало.

Имали смо практично уживо пренос током мисије. Та технологија ће се даље унапређивати, али није критична слабост.

Највећи ризик је био топлотни штит приликом повратка. При уласку у атмосферу ослобађа се огромна енергија. У Артемису 1 тестирана је техника „одскакања“ од атмосфере, али је довела до оштећења штита.

Зато је у Артемису 2 примењено класично решење – директан улазак под оштрим углом, као у Аполо мисијама. Температуре су достигле око 2700 степени Целзијуса, уз губитак комуникације. То је најризичнији тренутак мисије.

Штит је издржао, али то не значи да је проблем трајно решен.

Ана:
Помињало се и да су астронаути психички теже поднели мисију него што се очекивало. Зашто?

Бубњевић:
Ова мисија је била препуна биомедицинских и психолошких експеримената. У Аполо програму то није био случај – астронаути су послати и враћени уз минимум праћења.

Сада се мери све – од физиолошких реакција до психичког стања. Испоставља се да је боравак у дубоком свемиру много захтевнији него што се раније мислило.

Ана:
Потпуно невероватно.

Бубњевић:

Али се тада није ни разматрало да ли они могу да издрже. То су били борбени пилоти.

Ана:
Треба да си срећан што смо те пустили.

Бубњевић:
Третирани су као потрошна роба. То је, нажалост, чињеница. Тест пилоти су тако доживљавани и зато су бирани. Одлука у Меркјури програму била је да се користе управо тест пилоти, јер су спремни на екстремне изазове. Није се полазило од тога да су физички најиздржљивији, већ да су психолошки спремни на ризик.

И данас је слично – и у Артемису 2 су била два пробна пилота. Али сада се све много детаљније прати. Рађене су озбиљне анализе њиховог стања. То је неопходно да бисмо разумели шта нас чека у дужим мисијама.

Ана:
Шта смо сазнали о њима?

Бубњевић:
Човек може да издржи више него што очекујемо. Али то није једноставно. Прелазак из микрогравитације на Земљу је велики шок за организам. Ипак, астронаути су се опоравили у релативно кратком року.

Процедура након слетања је сложена и дуга. НАСА је прописала да мора да прође два сата од тренутка када капсула додирне океан до медицинског прегледа. Америчка морнарица је извлачење извела за сат и педесет девет минута. То је било импресивно, али остаје питање да ли је толико време заиста неопходно или ће се у будућности скратити.

Ана:
Да ли је њихово психичко стање на крају разлог за бригу?

Бубњевић:
Напротив, охрабрујуће је. Али треба имати у виду да су то људи посебног кова. Није реално очекивати да ће свако моћи да путује у свемир.

Свемир је баријера на више нивоа. Ово су људи са изузетним биографијама, врхунском физичком и психичком спремношћу. За њих мисије нису животно угрожавајуће, што значи да можемо очекивати и дуже летове у будућности – укључујући и пут на Марс.

Ана:
Помиње се да је радијација велики проблем. Ова мисија је трајала десет дана, али дуже излагање може озбиљно да угрози здравље.

Бубњевић:
Летелице су пројектоване тако да пруже значајну заштиту. Овакве мисије служе да се тачно измери колики су ризици. Капсула је била пуна сензора који су пратили све параметре.

Један занимљив догађај десио се пред само лансирање – 24 сата раније дошло је до соларне олује. То није угрозило саму мисију, али је отворило питање безбедности астронаута.

Када дође до појачане активности Сунца, велике количине наелектрисаних честица напуштају његову површину и крећу се кроз Сунчев систем. На Земљи то видимо као поларну светлост, јер нас штити магнетно поље. У свемиру те заштите нема.

Зато су неопходни заштитни системи у летелицама. То није нов проблем – бројне сонде су се већ суочавале са тим. Али сада први пут имамо детаљне податке о томе како такви услови утичу на људе.

Ова мисија је донела велики број медицинских резултата. Праћене су реакције организма, узимани су узорци и прикупљени подаци који ће бити кључни за будуће, много дуже летове.

Бубњевић:
На посебним пунктовима је мерено излагање да би се видели ефекти заштите. Још увек не постоји коначно решење за ново свемирско одело у ком ће астронаути ходати по Месецу. Постоје предлози, али не и усвојено финално решење. Зато су биомедицински експерименти кључни да се тај процес заврши.

Када се све сагледа, готово сва мерења и научни рад током мисије усмерени су на један циљ – да боље разумемо како да изведемо наредне свемирске мисије.

Ана:
Шта ти је најкритичнија тачка када све узмеш у обзир?

Бубњевић:
На два нивоа. Први је сам повратак на Земљу. То је без сумње најкритичнији део мисије.

Постојао је реалан ризик да дође до катастрофе. У том случају би страдали астронаути, што је трагедија сама по себи, али би то био и тежак ударац за сва свемирска истраживања, не само у Америци него глобално.

Данас више не постоји контекст Хладног рата, где је свемирски програм имао јасну политичку улогу. Сада је то дугорочан процес који зависи од подршке јавности и одлука влада. А резултати се виде тек након двадесет или тридесет година, што политичарима није приоритет.

Ана:
Нису тако далековиди.

Бубњевић:
Њихови мандати трају кратко и немају подстицај да улажу у дугорочне пројекте. Зато такви програми често чекају, осим ако не постоји нека велика спољна претња као у време Хладног рата.

Уз све техничке изазове, сваки неуспех мисије враћа читав програм уназад. Ипак, најважније је да се сачувају животи људи. Зато је повратак кроз атмосферу и даље, по мом мишљењу, превише ризичан.

Ана:
Дакле, повратак је слаба тачка.

Бубњевић:
Јесте. То је нешто што ће НАСА сигурно унапређивати. И не само НАСА, већ сви који буду слали људе на даља путовања.

Други фактор ризика је јавно мњење. После успеха мисије потврђени су планови за Артемис 3 и 4, најављене су базе на Месецу и редовни летови. Али истовремено је смањен буџет за науку у НАСА-и за око пет милијарди долара.

То показује колико је цео програм нестабилан. Зависи од подршке јавности и политичких одлука. А ми живимо у времену у ком је наука генерално под притиском. То се не тиче само једне земље – последице се осећају свуда.

Ана:
Да ли смо сада ближи базама на Месецу и идеји да са Месеца идемо на Марс? Да ли нас је ова мисија приближила томе или нам је само показала колико је све то тешко и далеко?

Бубњевић:
Одговор је недвосмислено – да. Али то мора да се гледа уназад. Да није било ове мисије, све би остало на нивоу научне фантастике. Сада то више није случај.

Не може се говорити о било каквом даљем свемирском програму са људском посадом ако се не уради овај корак – да се људи пошаљу до Месеца и безбедно врате. То је основа свега што следи.

У том контексту, најава НАСА-е да одустаје од Gateway пројекта, односно орбиталне станице око Месеца, у корист изградње базе на површини, поклапа се са овом мисијом. Делује извесно да ће се у том правцу ићи.

Да ли ће бити испоштован амбициозан рок – то је велико питање. Зависи од више фактора, пре свега од тога да ли ће приватне компаније завршити свој део посла.

Ипак, прилично је извесно да ћемо у наредним годинама гледати постепену изградњу базе на Месецу. У међувремену, објављен је велики број научних радова о присуству воде на Месецу – не само на половима, већ и у кратерима. Та паралелна научна истраживања припремају терен за трајније присуство човека.

Реално је очекивати да у наредних десет година видимо почетке изградње базе.

Ана:
Да ли ће то бити америчка база?

Бубњевић:
По свему судећи – да. Али то не значи да друге земље неће покушати да направе своје.

Ана:

Да ли је ико близу Американцима када је реч о свемирском програму и повратку на Месец?

Бубњевић:
Зависи где поставите то питање. Ако питате у Америци, често ћете чути да су Кинези најближи конкуренти.

Њихов програм је постављен и политички тако да има јасан циљ – да се што пре стигне до базе на Месецу. То ствара утисак трке.

Ана:
Да ли су Кинези поставили циљ да стигну пре Американаца, или су Американци убрзали због Кине?

Бубњевић:
Искрено да вам кажем, ко год тврди да зна шта тачно намеравају Кинези, у најбољем случају нагађа. Кинески програм је потпуно другачије структуриран. Он нема јавно доступан план шта ће се и када радити.

Може да се уочи логика тог програма, врло јасна и недвосмислена, али тешко је са сигурношћу рећи шта је следећи корак. Оно што је извесно јесте да и они планирају слање људске посаде на Месец.

У том смислу, и Американци журе да њихова посада стигне прва.

Та трка делује као политички процес, али за љубитеље свемира то је добра вест. Када постоји трка, то значи да постоји веће улагање, више интересовања и више знања које се акумулира.

Када то није сукоб попут оног у Хладном рату, искуства са обе стране могу да се користе узајамно. У том смислу, трка не мора да буде негативна ствар.

Посебно за нас који посматрамо из земље која тешко учествује у таквим програмима.

Ана:
Јесу ли Руси одустали од свемирске трке?

Бубњевић:
Нису одустали, али су још пре више од педесет година проценили да су мисије ка Месецу превише скупе за њихове финансијске могућности.

Још у Хладном рату одустали су од слања људи на Месец. Уместо тога су се фокусирали на друге пројекте.

Иако су били лидери у првој фази свемирске трке, касније су развијали станицу Мир и дали велики допринос Међународној свемирској станици.

Међународна свемирска станица је већ дуго у фази завршетка мисије. Очекује се да буде напуштена у наредним годинама, осим ако се не продужи њен рад.

Један од разлога је и план да се развија нова, већа станица, што би могло да утиче на њен даљи статус.

Ана:
Шта ћемо ми имати од Артемиса 2? Ако је Аполо донео материјале који се и данас користе, да ли нешто слично можемо да очекујемо сада, рецимо у телекомуникацијама?

Бубњевић:
Ако не буде даљег свемирског програма, корист ће бити ограничена. Али ако програм настави да се развија, онда је то једна цигла у изградњи будућих технологија.

Не зна се унапред које технологије ће завршити на тржишту. Оне настају као резултат великих система, улагања и окупљања стручњака око сложених задатака.

Ана:
Хоћемо ли имати ласерски телефон?

Бубњевић:
У одређеном смислу већ користимо такве технологије. Оптоелектронски системи већ користе ласере.

Није то потпуно ново, али велики свемирски програми убрзавају развој технологија.

Само је немогуће унапред знати шта ће се конкретно појавити. То је увек неизвесност научног развоја.

Ана:
И за то још треба да чекамо?

Бубњевић:
Да. Технологије увек долазе касније, али неизбежно долазе.

Ана:
И за крај, да ли је ова мисија оправдала твоја очекивања? Да ли си уживао пратећи астронауте на путу око Месеца?

Бубњевић:
Морам да признам да сам се изненадио сопственом реакцијом. У неким тренуцима сам био искрено одушевљен.
Човек обично мисли да је већ навикао на такве ствари, али ипак није тако. Многи људи су били дубоко погођени појединим тренуцима, и то није необично. Највише ме је фасцинирао тренутак када су прешли на такозвану „тамну страну Месеца“. То је једино место у вези са Месецом које се не може директно посматрати са Земље. Тада смо, током преноса, видели и потпуно помрачење Сунца након најудаљеније тачке орбите.
Све је то било познато науци, али доживети то у реалном времену је нешто сасвим друго.
И сами астронаути су били веома узбуђени и то су преносили назад на Земљу.

Бубњевић:

Месец ће, нема никакве сумње, бити једна велика земљина опсерваторија, јер на његовој површини већ постоје телескопи који су инсталирани. Поглед на свемир одатле пружа многе могућности за даља истраживања, а оно што су астронаути видели било је заиста фасцинантно.

Увек се сећам тренутка када сам био млађи и када сам први пут кроз телескоп посматрао Сатурн. Тада се појавио комета и помислио сам — „али он стварно постоји“. Постоји планета са прстеном. Оно што смо сада видели, иако није нешто ново у смислу да су астронаути већ били на сличним местима, јесте доживљај који многима на Земљи изазива реакцију: „Па ово је стварно… свет може овако да се посматра“.

Ана

Али лепе су и фотографије и снимци које смо имали прилику да видимо. Заиста јесу. Заиста су за историју.

Бубњевић:
Да. Постоји поновљена фотографија „плавог кликера“ из Аполо 17 мисије из 1972. године, са удаљености од око седамдесет хиљада километара. Месец је удаљен око четиристо хиљада километара, али са те дистанце Земља стаје цела у кадар. Када сте на Међународној свемирској станици у ниској орбити, видите само део Земље јер она испуњава цео хоризонт. Али када се одмакнете довољно далеко, добијате целину — као када фотографишете човека па се удаљите да би стао цео у кадар.
Тада је настала фотографија позната као „плави кликер“, која је имала огроман утицај на културу. Сви је знамо, али она се користила у емисијама, књигама, албумима и свуда где је требало приказати Земљу.

Ана: Еколози су је користили.

Бубњевић:
Сви су је користили, јер она показује како изгледа наш свет, али и његову коначност. Дејвид Атенборо је посебно истицао ту идеју — да је Земља затворен систем о ком морамо да бринемо.
Сада је веома симболично што је Рид Вајзман, командант мисије, направио нову фотографију Земље са исте удаљености као у Аполо 17. То нам даје јасну слику нашег света.
Све што постоји — сви људи, сви који су живели, који живе и који ће живети, сви проблеми, радости, љубави — стаје у један кадар. И то је само по себи фасцинантно.

Ана: Хвала ти што си био гост Аналогије и што тако одушевљено причаш о овој теми.

Бубњевић:
Нема на чему.

Ана: