Историчар Гулић: Јасно је да се радило о једном вансеријском ратном злочину
Историчар Милан Гулић оцењује да су догађаји који су претходили бомбардовању указивали да је исход био тешко избећи, али да правих преговора, како наводи, није ни било.
"Када говоримо о ратовима, увек важи да је боље преговарати него ратовати. Међутим, околности крајем деведесетих година показују да је интервенција била припремана дуже време“, истиче Гулић.
Према његовим речима, укључивање међународне заједнице у питање Косова и Метохије започело је још почетком деведесетих, а низ догађаја – од санкција до преговора у Рамбујеу – водио је ка војној интервенцији.
Гулић наводи да се, са становишта међународног права, бројни поступци током бомбардовања могу посматрати као спорни, укључујући нападе без одлуке Савета безбедности УН и гађање цивилних објеката.
"Поред удара на инфраструктуру, укључујући електроенергетски систем, гађани су и објекти који неспорно имају цивилну намену — медијске куће, болнице, школе", навео је Гулић.
Додао је да, према правилима међународног хуманитарног права, чак и напади на легитимне војне циљеве могу бити окарактерисани као спорни или незаконити уколико је штета нанета цивилима и цивилној инфраструктури несразмерна војној користи која је тим нападима постигнута.
"Дакле сигурно би то правници пуно боље од мене објаснили, али ево само на основу неколико ствари којих смо сви свесни јасно је да се радило о једном вансеријском ратном злочину где је нападнута једна суверена земља и суспендована су њена права да покуша да реши проблем који је имала у делу своје територије", рекао је Гулић.
Он је истакао и да Србија у том периоду није имала савезнике, што је додатно отежало њен положај током кризе.
Указао је да је да је питање Косова и Метохије остало нерешено и да и даље представља безбедносни и политички изазов.
Када је реч о образовању, тема НАТО бомбардовања присутна је у школским програмима, али, како оцењује, недовољно. Очекује се да ће у будућности овај период бити више заступљен у настави историје.
Опширније
Краће
Ђорђе Аничић: Обарање невидљивог авиона једна од првих победа у рату 1999. године
Да и најсавршенија технологија може да буде несавршена показало се и током бомбардовања 1999. године када је оборен чувени "невидљиви" авион америчког ратног ваздухопловства.
Заменик команданта 250. ракетне ПВО бригаде током НАТО бомбардовања СРЈ Ђорђе Аничић рекао је да је оно што је презентовано јавности широм света јесте да се ради о невидљивом авиону, али да такав авион не постоји.
"Ради се о авиону смањене радарске уочљивости. На крају крајева, стицајем разноразних околности, на првом месту изузетно великој обучености борбене послуге, успели смо да га лоцирамо. Стелт је видљив на некој удаљености од станице за навођење ракета. Ради се о смањеном одразу, одразу који флуктуира и само искусно око ракеташа може да уочи такав циљ", навео је Аничић.
Додао је да је реч о једној од првих победа у том рату који је трајао 78 дана.
"Сматрам да то прво рушење невидљивог авиона у историји ратовања представља изузетан доприност тадашње Војске СР Југославије", истакао је Аничић.
Подсетио је да је оборен и авион Ф-16 који је погодио Трећи ракетни дивизион противваздушне одбране 2. маја 1999.
Аничић је водио и ратни дневник који је преточио у књигу "Смена".
Марковић: НАТО бомбардовање почетак пада САД као једине светске силе која све може
О последицама бомбардовања и његовом утицају на међународне односе у Јутарњем програму РТС-а говорио је директор Института за савремену историју Предраг Марковић.
"НАТО бомбардовање, пре свега америчко, најавило је почетак пада Сједињених Држава као једине светске силе која све може. То је довело Американце у заблуду да могу да нападају и уништавају земље без икакве цене“, оценио је Марковић.
Говорећи о значају међународног права, Марковић је рекао да "у данашњем свету великих сила право често лежи у топузу“.
"Чекали су повод. Рамбује је био алиби, оно што Хенри Кисинџер назива ‘алиби дипломатијом’ – ултиматум који не може да се прихвати", рекао је Марковић, додајући да су услови преговора били неприхватљиви јер су, како каже, подразумевали "тиху окупацију земље“.
Осврћући се на правни значај Резолуције 1244, Марковић је истакао да њена снага зависи од односа у међународној заједници.
Говорећи о положају Срба на Косову и Метохији, Марковић је оценио да решења у великој мери зависе од међународне заједнице.
"Њихов мандат је био да заштите становништво, али то нису учинили у кључним тренуцима“, рекао је Марковић.
Као један од дугорочних проблема навео је последице употребе касетне муниције.
"Касетне бомбе су, по штетности за будућност, чак и теже од осиромашеног уранијума“, упозорио је Марковић.
Истакао је да Србија треба да настави да прати развој међународних односа. "Држава треба да буде спремна и да чека“, поручио је Марковић.
Опширније
Краће
Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је касније у књизи "Модерно ратовање" написао – не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998, већ и да је завршено крајем августа те године.
СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.
Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.
Према подацима Министарства одбране Србије током ваздушне агресије НАТО убијен је 1.031 припадник Војске и полиције. Процењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, 25 особа се води као нестало.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута након поноћи, НАТО је у нападу на зграду РТС-а усмртио 16 радника. То је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.
Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби" од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије – у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30.
Тог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и повратак више стотина хиљада албанских избеглица док се не дефинише најшири степен њене аутономије.
Коментари