Брачни пар Стојковић живот у Беораду заменио животом на домаћинству предака на Јастрепцу

Центар старог Београда, ужурбани живот у вишемилионском граду где је рођена Мирјана је заменила руралном средином у којој као да је време стало. Двадесетак становника, очувана, нетакнута природа и мир уз чисту јастребачку реку у коју се заљубила пре скоро скоро пола века када се удала за Владимира.

„Ја сам једва чекала да одем у пензију, да дођем, да више не морам да идем да гледам на аутобус када почне школска година, него да будем ту. Ја сам била болесна, мене је природа, молитва и ово овде тако оплеменило. Козе што могу да оплемене, паша, кад музем козе, кад почну да ме љубе, значи то нема пара, то нема цену", прича нам Мирјана Стојковић, из Мале Реке.

Владимир Стојковић додаје: „Ја сам оперисан од карцинома у инвалидској пензији, супруга исто и зато смо се вратили, нашли смо спас у природи. Сад смо се опредили само на туризам односно, спремамо наше све воће, поврће, стоку имамо: козе, свиње и од тога спремамо гостима који дођу."

Није било лако удахнути живот тамо где је давно замро. У селу без продавнице и кафане, не баш близу цивилизације треба обезбедити све што је неопходно за госте.

„Она све што каже ја урадим, делимо. Мора јер другачије не може да се живи, мора да се зна шта се ради, како се ради, колико може радимо, дајемо све од себе да би обновили ово газдинство како је некада било", истиче Владимир.

Мирјана Стојковић каже да је све у минијатури, и наставља: „Али је посао константан 12 сати, од 7 до 7, стално нас држи да не можемо да се олењимо. Нама се гости понављају што је мени прелепо, дођу са децом."

Стојковићи се полако припремају за нову сезону и очекује госте који су се већ најавили. У међувремену планирају допунске садржаје. Задовољни су, кажу, јер су уз несбичну подршку и помоћ сина испунили давнашњи сан - да свој животни ритам ускладе са ритмом нетакнуте природе.