Зашто се у последње две године преполовио број усвојене деце

Стеван Поповић наводи да је број деце и број парова који су заинтересовани за усвајање мења из дана у дан. Значи, парови који у међувремену усвоје децу излазе из регистра, парови који, односно деца које умеђу времену буду усвојена, такође излазе из регистра, али долазе нове.

Разлог за мањи број усвајања, Поповић види и мање деце којима се утврђује општа подобност за усвајање.

Та општа подобност, како објашњава, утврђује се и за потенцијалне усвојитеље.

Поповић наводи да би за једно прецизно истраживање о броју усвојене деце било потребно да се спроведе анкета у свих 170 центара за социјални рад у Србији – зашто у сваком поједничном центру долази до пада броја деце.

Како тече процес усвајања

Објашњавајући процедуру усвајања, кандидати прво подносе писмени захтев Центру за социјални рад који их даље води кроз процедуру.

Како наводи, један део процеса је административни и он се састоји у прикупљању документације која није само пука формалност, него она говори нешто о потенцијалним кандидатима.

"На првом месту за усвојитеље је битно да ли су здрави, да ли су запослени, да нису осуђивани, да имају довољно материјалних средстава", истиче Стеван Поповић.

Напомиње да једно од питања које се често постављају је да ли материјална база игра одређену улогу. Потребно је да усвојитељи имају довољно средстава да би могли новог члана породице на одговарајући начин да приме и да се о њему брину.

До прошле године око стотину деце проналазило је свој нови дом, док се према тренутној евиденцији за 2024. усвојена су 53 детета.

Поповић указује на то да се нису мењали законски прописи за усвајање и да не постоји план да се неке велике промене.

"Породични закон се стално преиспитује, дотерује и мења, али у овом тренутку, у оном делу који се тиче усвојења, неће бити неких великих промена, што говори да је такав какав јесте у овом тренутку довољно добар. Колико у овом тренутку породица чека на усвојење детета и колико њих је предало документацију, колико траје читав процес јесте питање које се често поставља, али то не даје реалну слику о броју деце која чека и о броју породица које чекају", објашњава специјални педагог у Министарству за бригу о породици и демографији.

Усвојитеља знатно више од деце подобне за усвајање

Поред тога, други разлог би била диспропорција између очекивања потенцијалних усвојитеља и карактеристика деце. "Број усвојитеља који тренутно чека је 752, а број деце којима је утврђена општа подобност је 309", наводи Поповић.

Са друге стране, Поповић истиче да су карактеристике деце такве да многи од усвојитеља којима је утврђена општа подобност нису спремни да прихвате такво дете.

Према његовим речима, многа деца долазе из социјално непривилегованих породица.

То значи да су на раном узраству искусила и занемаривање, злостављање, и разне облике других емоционалних траума, због којих у тренутку када им се утврди општа подобност, учини децом са специјалним потребама, каже Стеван Поповић.

Како објашњава, ради се о деци са сметњама, које некада могу да се у одговарајућем породичном окружењу отклоне, а некада остају трајне, што онда, наравно, ставља велики изазов пред потенцијалне усвојитеље и нису све породице спремне да се с тим изазовом суоче.

Зато имамо ту велику разлику у броју деце која која је утврђена подобност, броја оних који би желели да буду усвојитељи, али једноставно нису за сваки детаљ спремни, констатује Поповић.

Каже да се потенцијални усвојитељи припремају кроз суочавање с типичним ситуацијама у којима могу да се нађу. "Ти разговори са њима су врло важни и можда и пресудни.“

На крају три стручна радника, правник и лекар дају мишљење да ли је нека породица подобна за усвојење.

Најважније питање које потенцијални усвојитељи треба себи да поставе

Да би усвојитељи били довољно спремни да приме дете, Поповић напомиње да је потребно да што је могуће више и што чешће да себи постављају питања шта је њихова мотивација за улазак у тај процес и да ли имају нека ограничења, шта су спремни да прихвате.

Врло често људи уђу у процедуру а да та питања себи нису поставили. Има и ситуација које су, додуше, ређе, али неки одустану од поступка зато што су схватили да ипак то није оно што су замишљали, наводи Поповић.

Најчешћа мотивација усвојитеља је продужење породице. "Многи усвојитељи су претходно прошли процедуре медицински асистираних трудноћа и у том свом напору су у ствари потрошили одређено време које их онда у тренутку када се одлучују за усвојење више не чини видљивим за центар за социјални рад", указује Поповић.

Каже да је закон предвидео да за разлику у годинама између усвојеника и усвојитеља не би смела и не би требало да буде већа од 45 година. У неким ситуацијама закон је такође дао могућности да та разлика у годинама може да се превазиђе уз посебну сагласност ресорног министра.

Истраживања из иностранства говоре да деца изнад 10 година се теже прилагођавају на нове породице, зато што су нека њихова искуства већ уобличена и она та искуства доносе усвојитељске породице.

Када је реч о деци са сметњама у развоју, ту постоји институт међународног усвојења. Већина деце са сметњама у развоју, од оних блажих до оних озбиљних, своју шансу за проналажење породице добије у контакту са иностраним породицама зато што постоји разлика у очекивањима наших породица, наглашава Поповић.

Указује на то да су типична очекивања наших усвојитеља да дете буде што је могуће млађе и што је могуће здравије. Иностране породице долазе већ припремљене да ће усвојити дете које има одређене сметње у развоју, наводи Стеван Поповић.

Разлике између усвајања и хранитељства

Што се тиче хранитељских породица, Поповић каже да су услови слични онима које морају и усвојитељи да прођу. Слично као и са усвојитељима и хранитељи пролазе припреме и процене.

Према његовим речима, овде је систем процене и разрађенији зато што хранитељи морају да докажу током процедуре стицања подобности за хранитељство, да су осетљиви на потребе деце, да поседују одређене вештине, да могу да помогну деци са сметњама. Она која су била дубоко емоционално депривирана, ускраћена су за родитељску нежност и љубав.

Хранитељи морају да докажу да имају довољно осетљивости за овакве потребе деце и да могу са њима да изађу на крај, наглашава Поповић.

"Време које деца проводе у хранитељским породицама варира. Оно некад може бити веома кратко, уколико се благовремено нађе одговарајући усвојитељи, а некад се продужава на дужи временски период", каже Поповић.

Истиче да се некада догађа да хранитељи временом постану веома везани за дете и дете за њих, нарочито ако је код њих било смештено у раном узрасту.

Наводи да постоје хранитељи који и после законског рока од навршене 18 године детета настављају да се брину о њему. Тај рок се помера на 26 година уколико се дете одлучи да студира.

Стеван Поповић каже да је најуспешнија хранитељска породица она која је спремна да подржи дете да се одвоји од ње.

"Примарни задатак који хранитељи током обуке и припреме добију је да, када дође тренутак да дете буде усвојено, то што безболније преброди", закључује специјални педагог у Министарству за бригу о породици и демографији.