Заводљива књижевност

"Биће довољно ако кажем да сам ја Хуан Пабло Кастел, сликар који је убио Марију Ирибарне". Ово је прва реченица романа Тунел великог аргентинског писца Ернеста Сабата.

Многи ће препознати и ову уводну реченицу, "Све је почело с погрешним бројем. Телефон је у глуво доба ноћи зазвонио три пута, и глас с друге стране жице тражио је неког другог, не њега". Написао је Пол Остер у првом делу Њујоршке трилогије, Град од стакла, свакако његовог, за широку читалачку публику, најпознатијег дела.

Ново издање Часа анатомије има двопланску композицију. С једне стране је омаж "најевропскијем америчком писцу" како је то записао други писац, Миљенко Јерговић а са друге, анализа феномена заводљивости у литератури. Тачније, анализа питања када је књижевност заводљива. Поменути цитати из дела Ернеста Сабата и Пола Остера на врло добар начин презентују законитост прве реченице. Од ње понекад све зависи. Она је почетак и позив на читање. Њен тон, њена структура, неретко су и најбоља препорука. Од уметности очекујемо да буде естетски релевантна, едукацијски моћна и занимљива. Ово последње нема везе са духом времена естрадизације јавног простора која је и појму занимљивог и појму заводљивог уништила суштинско значење и смисао. Током Часа натомије, покушаћемо да расветлимо суштину појма заводљиво у књижевности. Јесу ли најбољи писци и најзаводљивији?

Гости емисије су професорка Филозофског факултета у Новом Саду и преводитељица Ивана Ђурић Пауновић и писац Миљенко Јерговић.

Ауторка емисије: Марија Ненезић

Режија: Маја Мандић