АРХИВ.doc

Бранко Миљковић, филозоф, књижевник, есејиста и преводилац (Ниш, 29. јануар 1934 - Загреб, 12. фебруар 1961)

Бранко Миљковић био је један од најпознатијих југословенских и српских песника у другој половини 20. века. Поред поезије, Миљковић се бавио превођењем француских и руских књижевника и писао критике и есеје. Из Ниша у Београд долази 1953. и започиње са студијама филозофије на Филозофском факултету. Своју прву збирку песама "Узалуд је будим" објављује 1956, која постиже добре резултате код критичара и публике, а песма "Узалуд је будим" једна је од његових најпознатијих песама и свевремени класик. Објавио је још неколико збирки поезије: "Порекло наде", "Смрћу против смрти", "Ватра и ништа", "Крв која свијетли". Упркос младости, критичари су брзо Миљковића сврстали на сам врх српских песника, а за збирку песама "Ватра и ништа" добио је Октобарску награду 1960. године. Услед личних неспоразума које је имао са пар песника и пријатеља и због љубавних проблема, Миљковић 1960. напушта Београд и одлази у Зегреб где ради као уредник Литерарне редакције загребачког радија. По званичној верзији, у једној шуми поред Загреба, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. песник је извршио самоубиство. Имао је тада 27 година. И данас, 60 година после, званична верзија његове смрти изазива многа питања и контроверзе.

Похвала свету - Рецитал поезије Бранка Миљковића. Стихове песника интерпретирају глумци Рада Ђуричин и Предраг Мики Манојловић, а о песнику говори Вук Крњевић.

Из критике: "... Рецитал поезије Бранка Мињковића Похвала свијету у режији Слободана Шијана, с камером Радета Николића и избором глазбе Олгице Милутиновић. Била је то прекрасна емисија, у сваком погледу - режијском, сниматељском, глазбеном и рецитаторском - усклађена с темом смрти, боље речено с идејом смрти, прерано и трагично преминулог пијесника. Та је поезија, на пример с пјесмом Југославија, могла збунити гледатеља који се тек сусреће с Миљковићевом неконвенционалном и дубоко интелектуалном поезијом, с пјесништвом које формално не кличе животу, но које је животно повезано с људима и вољеном земљом. Па можда је баш то исправно. Миљковића упознавати у свечаности радног човјека, човјека окренутој животној непосредности, јер такав је и прерано нестали пјесник био, иако посредан у свом одношењу према својој земљи и њезиним људима." (Данко Облак, "Вечерњи лист" 04.05.1976)

– Учесници: стихове говоре Радмила Ђуричин, Предраг Манојловић, књижевни критичар Вук Крњевић

– Сценарио Радомир Путник, продуцент Зоран Милатовић, огранизатор Миодраг Ђорђевић, сниматељ Раде Николић, асистент Вељко Јевтовић, сниматељ звука Паул Корошец, микорман Миладин Николић, музички сарадник Олгица Милутиновић, секретарица режије Јармила Ћеловић, монтажер Бојана Субота; редитељ Слободан Шијан.

– Премијерно емитовано 02.05.1976; Редакција драмског програма

– Стихове говори Дејан Луткић

– Извршни продуцент Петар Галовић, директор фотографије Славко Алексијевић, асистент сниматеља Раде Савкић, сниматељ звука Војислав Луковић, тонска обрада Миодраг Ж. Вучковић, расветљивач Иван Јаковљевић, организатор Дарко Рапаић, секретарица режије Славица Митровић, монтажер Матеја Рацков, редитељ Мирослав Јокић

- Произведено 1997, Уметнички програм, главни и одговорни уредник Милован Витезовић

Будим је због сунца, Песничке ведрине - У амбијенту београдског Калемегдана, стихове песника Бранка Миљковића рецитује глумац Дејан Луткић.

– Стихове говори Дејан Луткић

– Извршни продуцент Петар Галовић, директор фотографије Славко Алексијевић, асистент сниматеља Раде Савкић, сниматељ звука Војислав Луковић, тонска обрада Миодраг Ж. Вучковић, расветљивач Иван Јаковљевић, организатор Дарко Рапаић, секретарица режије Славица Митровић, монтажер Матеја Рацков, редитељ Мирослав Јокић

- Произведено 1997, Уметнички програм, главни и одговорни уредник Милован Витезовић