Метаморфозе: Војислав Воја Брајовић

Рођен је у Београду. Оба родитеља били су партизани који су након рата, због политичке неподобности, постали државни непријатељи, па се породица сели у Ваљево. Ту је завршио основну школу и гимназију. Глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Предрага Бајчетића.

Стални је члан Југословенског драмског позоришта од 1969. године у коме је одиграо више од педесет улога. Ту је, још као студент, почео, у представама Одбрана Сократова и смрт, Агамемнон, Кад су цветале тикве, Пигмалион, Кориолан, да би се у Хамлету у режији Стеве Жигона појавио у улози Хорација и Лаерта. Играо је у премијерној поставци представе Буба у уху. Васа Вучуровић у представи Мрешћење шарана, Жутилов у Родољупцима; Матамор у Позоришним илузијама, Лажни цар Шћепан Мали, Терзит у представи Троил и Кресида, Димитрије у Бурету барута, Максим у Скакавцима су неке од најзначајнијих улога у каријери Воје Брајовића и највреднијих у нашем позоришту.

Као гост игра и на сценама других позоришта у Београду, Новом Саду, Подгорци, Граду театру у Будви.

Његове улоге у представама Поглед у небо, Горски вијенац, Бура, Мера за меру, Воз су такође маестралне.

Каријеру је паралелно градио на телевизији, филму и у позоришту. Огромну популарност донела му је улога Тихог у серији Отписани.

Запажене су његове улоге у филмовима Специјално васпитање, Балкан експрес, Национална класа, Тито и ја, Буре барута, и у десетак серија, међу којима су и Више од игре, Бољи живот, Синђелићи.

У својој дугој и успешној глумачкој каријери, Брајовић је добио мноштво награда, међу којима су: Октобарска награда града Београда, две Стеријине награде и 2009. године Добричин прстен за животно дело. У обрзложењу жирија пише да је Брајовић својим креацијама допринео да се у српском позоришту одржи висок ниво глуме, да је имао кључне улоге у низу антологијских представа које су у наше позориште донеле модерам дух, немир и преврат у сценском изразу.
Био је министар културе и дугогодишњи председник Удружења драмских уметника Србије. Али, он је пре и изнад свега глумац. Његове улоге нису жанровски дефинисане, увек су негде између трагичног и комичног.

У животу и професији инспирише га самоиронија. Каже да верује у човека и уметност, у хуманизам и повратак ренесансе, у моћ уметности. Зато неуморно ради у позоришту и пред камерама.

аутор и уредник Оливера Милошевић
сниматељ Драгослав Бојковић
монтажа Јаков Пејов
режија Милица Митровић