четвртак, 05.06.2014, 22:30 -> 16:00
Праг и српски сликари
У четвртој, последњој епизоди серијала, поред још три наша сликара посебну пажњу обраћамо и на чувеног професора Влаху Буковца који је својом популарношћу привукао већину наших студената и примио на прашку академију.
Такође, покушаћемо да дамо одговор зашто ни једна официјална институција као ни један историчар уметности, нису званично проучавали значај Академије ликовних уметности у Прагу и самог Прага на почетак и развој српског сликарства прве половине двадесетог века.
Стеван Чалић (1892-1943) је био дугогодишњи ђак прашке академије и "чешки зет", али како је био стипендиста српског министарства просвете морао је да се врати у Шабац и "одради" своју стипендију у тамошњој гимназији. Инжењер технологије Микић, његов тадашњи ђак, својим великим ентузијазмом и напором, уврстава Чалица у Ликовну енциклопедију Југославије. Поред Микићевих сећања, чућемо и сведочење потомка Чалићеве жене господина Цејнара у емотивном присећању на Чалићево сликарство и његов боравак у Прагу.
Иван Радовић (1894-1973) попут Милана Коњовића и Косте Хакмана не налази заједнички језик са професором Буковцем. И управо ван Академије, Радовић налази сликарске узоре међу којима је најзначајнији утицај чешког авангардног сликара Јана Зрзавог. У српском сликарству, једино се Иван Радовић приближио класичној концепцији кубизма. Очигледно је на то утицао његов боравак у Прагу.
Борислав Богдановић (1899-1970) је дошао у Праг да студира музику, међутим дружећи се са Коњовићем и Радовићем, почиње интезивније да се бави сликарством. Пред почетак Другог светског рата емигрира у Америку и остаје слабо познат српској културној јавности. Његов син, чувени холивудски режисер Питер Богдановић и његова ћерка Ана, покушавају пред нашом камером да га врате у жижу интересовања, и отргну његово дело од заборава. Нису сви српски сликари који су школовани у Прагу досегли исти степен признања, али нису сви ни имали исте животне и развојне могућности.
Зато ми нашом серијом, поред добро познатих и признатих скрећемо пажњу и на неке помало заборављене а итекако квалитетне српске сликаре којих се ни једна ликовна средина не да не би стидела, већ би била поносна да их има.
Мостови које је сликарска генерација школована у Прагу почетком 20-ог века успоставила на релацији чешке и српске уметности временом су бивали све чвршћи и више никад нису нестали.
